Наша књижевност

ПР РА У И ПТ 4 РАК АИ У" 5 У ке 7 ~

Песма отаџбине 449

Тога тренутка обузело га је нешто што је било слично некој чежњи за завичајем, чежњи за тим светом, за људима. Некад давно као студент имао је и сам велике, лепе мисли и планове. Тај народ који данас иде својим крвавим, трновитим путем неће пропасти него ће устати овенчан славом победе, ускрснути сав препорођен. Томе народу је и сам припадао. Као студент сав је горео за њега и прорицао му историју будућности, историју свога идеализма. Студент са Јама је томе народу одређивао међе будућности. Мисао му је стварала велика привиђења и словеначка домовина коју је он некада толико волео раширила се до у бескрај чак до Сибира, а на другој страни све до Берлина и далеко у чешку равницу. Плавила ју је стара одушевљена песма „Од Урала до Триглава...“

Али његова барка која је у младости запливала на тако широко море „Од Урала до Триглава...“ насела је негде на нанос његових рођених болова, одакле је није могао никада више извући натраг на отворено море, ни разапети једра. Чучао је крај те своје на песку насукане барке младалачких привиђења и гледао на простране воде којима сада плове лађе других људи. И види да ти људи друкчије крмане, да им још једном тако бесни ветрови овога рата не могу лађе бацити на спруд. Плове, ма да понекад с крајњим напором, упркос свима олујама, према својим циљевима.

А он живи у краљевству Мртве Горе, у краљевству своје личности, у краљевству времена које умире и осећа како му је душа мртва, како је све око њега уморно, мртво...

Тамо пред њим, већ на крају те долине, диже се та његова Мртва · Гора. Тамо сад тужно шуми пролећни дах у врховима оморика и зелених букава. Тамо сад певају птице, тамо се зелени трава, тамо цветају руже, тамо је сад све сама песма, али око њега је међутим све сама празнина, све мртво, и празно и мртво је и његово срце. Никога нема, никоме не припада, безнадежно је сам у своме краљевству. Мртва Гора... Осетио је да то није само његов симбол, већ симбол човека прошлости, симбол свег минулог времена, које је прошло и не може се више вратити у живот.

Нешто тешко га је обузело када се вратио из мртве долине на своју Мртву Гору. Нешто слично страху га је обузело. Зар није некад свуда ту била отаџбина» Ако он сам није имао ни познао отаџбине, други људи су је имали и волели је. Да, волели су је и он им је, ма да несвесно, завидео на тој љубави и на њиховој домовини. Јер је та домовина била друкчија него његова сликана у облацима, та је била жива, та је кроз стварност, кроз крв ступала тврдим тлом у сусрет победи. Његова је била мртва.

После те шетње по долини коју је нашао сву мртву, пошто му је било тако тешко на срцу, отиснуо се на даљи пут. Оставио је своју Мртву Гору као што је некад оставио Јаме. Пошао је, као да се изне-