Наша књижевност

У

море и р нјУ

у авва за

5

из

Де 1

пи РТ Лиза

биља ега 5

"Убу

450 Наша књижевност

нада зажелео људи којих у његовом краљевству није било, као да га је гонила силна носталгија.

Кад се после месец и по дана опет вратио на Мртву Гору, учинило му се да његово краљевство није више празно. Негде око те његове Горе су били људи. Слутио их је. Једне ноћи је с оне стране долине пуцало. Није било тако далеко, тамо је још био његов свети у том свету није било већ дуго никаквога пуцња.

Затим је једном по белом дану из Мртве Горе видео како иду поред Слапова две прилике које су биле наоружане.

Неко је продро у његов свет. Да ли случајно и само узгред, или се ту настанио Или су дошли партизани>

Познавао је свој свет, познавао је још сваки скривени или заборављени пут.

Знао је да некуд мора ићи, ако већ неког ту има. Мора га наћи. Помислио је где би најлакше те људе могао наћи. Дању свакако није могао. Честу му је пало на памет да би се и Швабе могле лако обући партизански и тако покушати да га ухвате. Зато је вечером ишао у испитивање, Кад би се почињало смркавати, приљубио би се уз стену крај пута којим би морао проћи ко је у тим планинама, сем ако му није ту завичај па зна још боље путеве.

Ходао је, Макс га је осећао, али је бирао друге путеве.

Макс му је и тамо поставио заседу. А још два вечера касније је зачуо како неко ступа низ кланац, управо према њему. По корацима је наслутио да су их двојица. Тек кад су кораци били сасвим близу, повикао је свој стари поклич: „Стој! Ко је тамог“

Видео није, али је чуо како је испред њега у жбуњу зашумело као да се неко на врат на нос залетео у жбун. Чуо је такође како су орози на пушкама зашкљоцали. Настао је тренутак напетости, ма да је Макс већ посигурно знао да нипошто нису Швабе, јер нису ноћу по планинама ишле.

„Ко је тамо“ сад је неко из жбуна повикао.

„Доврага ипак!“ одвратио је Макс. „По свој прилици ћеш ти одговорити најпре ко си! Реци бар јеси ли Словенац или не!“

„Ко је тамо>“ поновио је оштро онај и чинило се да не зна за шалу.

„Овде Макс, ако већ ЕН да знаш!“ одговорио је Макс преко воље.

„Макс!“тада је неко сав ван себе закликтао на сав глас. „Макс, Макс! Овде Дрејц!“

Пре него што је Макс предахнуо, неко га је већ грлио и готово му се обесио о врат.

„за име божје, ПАРЕ сад је и Макс сав ван себе ускликнуо и пригрлио уза се младога Јамљанина па га пољубио. „Шта ли тебе