Наша књижевност

МАУ на

452 Наша књижевност

што било због чега је Тинца остала увек на Мртвој Гори, „затим су дошли партизани и како је била зима а хране недостајало, отишла је с њима даље: куда, не знам. Рекла ми је да иде с њима, јер хоће с њима да се бори против оних који су одвели њихове, наше и тебе. Рекла је да зна да ћеш ти и да ће сви бити слободни и опет се вратити својим кућама, ако Швабе буду побеђене и да се зато треба борити против њих. Рекла ми је још да ти кажем, ако би пала, да те је волела изнад свега и да ни ти њу никад не заборавиш.“

„Никад је, Макс, не бих могао заборавити!“ узвикнуо је младић. »Да ли мислиш, Макс, да ће се икада вратити» Да ли ћу је још икад видети» Тако слабачка је била, бојим се да није издржала тешке путеве и зиму. Мислиш ли да ћемо се још кад срестир“

„Мислим, младићу“, рекао је Макс врло озбиљно и убедљиво, »да ћете се опет једном срести, да ћете бити опет једном заједно... Младићу, мислим да ћете се још...“

„Хвала ти, Макс!“ рекао је Дрејц искрено. „Тако си ме лепо утешио...“

Тада је упитао Макс:

„Сад ти мени реци шта тебе носи овуда Куда сад идеш и уопште шта намераваш»“

> На служби сам“, одвратио је Дрејц. „Партизан сам, курир. Овамо сам дошао с курирском станицом, јер познајем пут овде. Овде још није било никаквих веза. Тек их сада успостављамо. — А ти Шта је с тобом, Макср Јеси ли већ са намаг Јеси ли повезан>“

„Не“, рекао је Макс, и осмехнуо се. „Ја сам сам...“

„Макс, то не вреди ништа“, узвикнуо је младић, „тако не сме бити! Мораш к нама прићи. Послаће те доле. Тамо имају већ много ослобођене земље. Тамо је огромно наше војске. А можеш и ту остати ако хоћеш, јер познајеш све ове планине и све путеве. Свакако мораш прићи нама. Сутра ћемо се о свему споразумети. Сад немам времена, само ми то још кажи где ћу те сутра наћир»“

„Куда идеш данаср“ упитао је Макс уместо да одговори.

„На служби сам“, рекао је Дрејц. „Треба да се јавим на курирску станицу. Морам журити да не бих одвише закаснио. Знаш, код нас је све израчунато!“

„А идеш ли куда далекор“

„Добра три часа“, рекао је Дрејц. „Не замери, крај ти не могу рећи. Сам знаш да су то тајне.“

„Разуме се“, одвратио је Макс, „нисам те питао за крај. — Још ми реци, јесу ли тако пре једну недељу на оној страни на тебе пуцали2 Чуо сам да нешто пуца. Или си ти на кога» Да ли се онуда још Швабе вуку“

„Упао сам с другом у заседу“, рекао је Дрејц и насмешио се. „За нама су осули ватру. Срећом се ни једном није ништа догодило. Али не смеш мислити да увек иде тако добро и срећно. Сад нас већ свуда чекају.“