Наша књижевност

Хроника 479

истовремено, сатиру друштвене надградње Аустрије прошлога века, а то је више него бити личан и инвентиван. И тиме, као и својим пером вештог симфоничара, који је од Бетовена много научио, Малер је много изразитији музичар и друштвено позитивнији него што би био да је писао само личне теме, да је изумевао особену композициону технику, да је комбиновао рационалне музичке конструкције.

Богата садржајност ! симфоније, смисао за звучну лепоту, која прати иначе сва дела Малерова, иронија и лакоћа којом он уноси бечки дух у своје дело, независно од узорне оркестрације, нарочити смисао за пасторални карактер, за „штимунге“, за народну мелодику, чине да је та симфонија дело које са радо слуша и лако схвата, а та чињеница много више значи него да дело у својој специфично уметничкој беспрекорности има неку, само замишљену вредност, која не долази до изражаја практичном применом. ;

Сам одличан и светски познат диригент, Малер је у своја дела уносио прецизна и педантна упутства за извођење. Диригент овога концерта Оскар Данон успео је, чак и без финијег цизелирања, да симфонију изведе до те мере изразито, да ће се она увек и радо опет слушати. У „Приморском колу“ Данон је дао маха напетости тема, док је у Равеловом концерту био ритмички јасан пратилац.

На почетку сезоне малени београдски балет извео је три премијере краћих кореографских поставки балета „Силфиде“ по Шопену, „Плави Дунав“ Штрауса и Друге рапсодије Листове.

Ниједан од три комада нису имали ни бројно довољан ни технички увежбан ансамбл. За силфиде, те чаробнице ни на небу ни на земљи, које у класичној поставци Фокина претстављају једну параду класичне игре, један испит у знању и изражавању класичних фигура, малобројни београдски балетски кор, није имао ни потребне техничке увежбаности, ни групне складности, ни материјалних услова за сценски сјај и сликовитост. Сценска поставка класичног балета може да се оправда једино беспрекорном изведбом. Поменути услови нису, нажалост, били испуњени ни на сцени ни у оркестру. Већ иначе за оркестар прерађена музика морала је бити са много више пажње и одушевљења изведена, да би се бар колико-толико приближила духу клавирског оригинала. Овако, она је звучала као музика у салонском оркестру.

Балет Штрауса, већ по замисли без нарочите оригиналности, а честим музичким извођењем банализован, пливао је у површним бриљанцијама, са плитком садржајношћу у кореографској интерпретацији. Послушни каваљери, заводљиве даме из света и полу-света, даме у плавом, даме у црвеном, у роза, у зеленом, све то вртело се на сцени београдске позорнице без одређеног смисла, понекад и без обзира на плесну законитост. Данас, када би се, не везујући се за технички тешки и сложени класични балет, ипак могле начинити боље претставе, када има довољно и тема и материјала да се створи једно позитивно уметничко дело, враћање на Штрауса, на декадентни Беч (на плави Дунав где се нашим лађама аспорава пловидба!) нема ни смисла ни оправдања. Исту ту тему, чак и плавог Дунава Штраусових валцера, дати у сатири или гротески био би врло успео и интересантан посао наших балетских кореографа,

Друга рапсодија Листова требало је да покаже знање и умење наших 64летмајстора у карактерној и народној игри. Међутим, исте кореографске омзшке појавиле су се и у овом балету: извештачена патетика, изопачени фолклор, лажна страсност, све то у служби једне идеје која извитоперава народни живот и народну уметност. А за народну игру има безброј здравих мотива и узора у играма наших народа, чије усавршавање и уметничко искоришћење би био један од племенитих задатака наших балетских стручњака.

СТАНА ЋУРИЋ-КЛАЈН

ИЕ

Ч 4