Наша књижевност

ке

ИТ ен ИЕ

раван нааињина

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД ПОЧЕТАК МУЗИЧКЕ СЕЗОНЕ У БЕОГРАДУ

Други концерт Београдске филхармоније имао је своје дражи у првим извођењима Равеловог концерта за клавир (за леву руку) и Малерове Прве симфоније. Домаће дело на програму, које ће, чини се, бити саставни део сваког концерта Филхармоније, допуњује општу привлачност програма.

Логарево „Приморско коло“ је згодна композиција за отварање и, још више, за закључивање концертних програма. Логару, као и толиким другима нашим композиторима, који су изашли из тада авангардне прашке композиторске школе, народни дух, фолклорни елементи у музици били су испрва страни. „Приморско коло“, међутим, претставља покушај приближавања народном луху. У овој композицији, ма да јошу наговештајима, Логар се приближује народном духу примењујући, кроз стилизацију тема и кроз класични облик, ритам народног кола. Талентован композитор, који с лакоћом савлађује све проблеме композиционе технике и вешто гради звучну архитектуру симфониског склопа, Логар је у овом делу, узбурканом и полетном, које чини утисак да је писано у једном даху, дао једну од типичних особености свога композиторског лика.

Морис Равел написао је свој клавирски концерт за леву руку за свога пријатеља пијанисту, који је у прошлом рату изгубио десну; Тај гест пријатељства и пијетета изазвао га је и да начини подвиг необичан у историји музичких дела. Јер дуел, или да кажемо сарадња солисте са звучно надмоћним оркестром, дуел или сарадња једног инструмента са толиким другим, неравна је борба и када су у питању две руке на клавиру, акамоли кад једна, и то лева, слабија, има да се бори за првенство. Тај подвиг је Равел извео захваљујући свом великом композиторском искуству, али то искуство није било довољно да и под таквим отежаним условима и са таквим ограничењима у изражајним средствима створи дело упечатљиво и потресно. Са изузетком средњега, марцијалног става, цео концерт даје утисак једне велике, проширене и расплинуте солистичке каденце. Можда би тај концерт оставио и бољи утисак, да је извођач, француски пијаниста Жил Гилбер, умео да унесе у њ више боје, више топлине и изразитости. Његова интерпретација, међутим, која је, између осталог, често била наглашавана оркестром, остајала је у границама доброг и ритмички прецизног свирања, са одличном техником леве руке, али без изразите импулсивности и унутрашње садржајности.

Најпривлачнија тачка програма била је Малерова ! симфонија. Малер је грандиозна фигура аустриског „Нп де чесје“-а. Око њега су се, за живота његова, а још више после његове смрти, надовезивале полемике и расправе, њему су одрицали оригиналност, нападали дрскост У примењивању тема, да га У нацистичком режиму сасвим искључе из листе композитора чија се дела могу изводити. Малер је изазвао дискусије и У београдској публици. Они који траже ново џи само ново, оригинално и строго индивидуално, нису се слагали са укупном сликом Малерове симфоније. Међутим, Малер претставља одраз њ