Наша књижевност

ИЛА пуан ти “ ~ ИЕ

Да ин и 2:

Сидрени чвор 1557

Четрнаест дана и ноћи пробијао се он кроз ледена поља, настојећи да иде вијугавом пукотином коју су претходни бродови оставили на леду. Два дана му је успело и да се одмори: теретни брод узео га је у тегаљ. Трећег дана, међутим, наишли су на „Опрезног“, који се заглавио у леду и коме је дугачки кљун био потпуно извијен у страну и оба пропелера поломљена. „Оштри“ му је уступио своје место на паламару и почео опет сам да се пробија. Санте су се туи тамо спајале и тада је слабашни труп торпиљера пуцао под притиском огромног леденог поља, за које је згњечити брод било исто толико тешко колико једном крилу врата да смрви кости пиленцета. Прохорич је стрчавао у доње просторе, стављао тамо длан на челик оплате који је подрхтавао — а под њим се јасно осећао хладан и тежак притисак леда. Разбили су чамце — све дрво на броду отишло је на појачање бокова, у очајању су се крмом извлачили из подмукле хладне пукотине која их је немилосрдно стезала, а једном су при том сломили десни пропелер. Продужили су с једним, храмљући, али су ипак ишли и ишли, ишли напред, у драги Кронштат. Близу Хохланда оштра санта леда је ипак провалила бок у десном машинском простору, и Прохорич је четири дана и ноћи провео у леденој води више колена, испумпавајући је на смену с другима, јер је вода све више надолазила кроз пукотине фластера, који је он на брзу руку справио. Тада је и навукао тај проклети реуматизам, од кога сад кука пре сваке непогоде и који му не допушта да са некадашњом живахношћу јури палубом онога брода на коме врши дужност наредника.

Све је он то учинио за љубав малог, њему туђег брода, којим, шта више, и раније није пловио, па према томе поштеније би било говорити о љубави према морнарици, него о љубави према броду. Али се Григориј Прохорич никада није упуштао у дубоку анализу својих осећања и морнарици је служио просто онако како је умео и како је осећао.

Реуматизам га је и довео на „Моћни“. Пре десетак година, пошто је свечано подигнута застава на дан октобарске годишњице, командант и комесар линиског брода су, пред фронтом целе посаде, честитали Григорију Прохоричу двадесетогодишњицу службе у Балтичкој морнарици и предали му златан сат с посветом. После је комесар у кабини повео реч о томе како ће га, ако се потруди и положи тамо неке испите, пребацити у средњи командни кадар и поставити га на линиском броду за другог командантовог помоћника. Та перспектива није мало уплашила Григорија Прохорича, а и године су му се већ, као и реуматизам, стављале на знање. И он је отворено признао комесару да у последње време не мисли на унапређења, него да се повуче у мир (јер служити како треба већ му је мало теже), али и да није једну ноћ само провео без сна, преврћући се у постељи пред страшном сликом беспосличења на обали. Прикупивши смелости, замолио је да му се да нека мирна служба на малом броду где је лакше,