Наша књижевност

338 Наша књижевност

али никако не на обали, где би он, ненавикнут на такав живот, брзо скончао.

Тако је он постао капетан „Моћног“ и век од првог дана завео на њему прави морнарички поредак: нормално спремање, са рибањем палубе и чишћењем метала и бакра, униформу, војну дисциплину, којој се „добровољни“ нису баш тако радо покоравали, па је чак постигао и то да му ујутру, чим се дигне застава, цео његов „командни кадар“ — то јест „старији механичар“ и наредник, кога је произвео за „старијег помоћника“, — рапортира да је на помоћном броду „Моћни“ стање редовно.

У пристаништу су правили вицеве на рачун настраности старога, не схватајући им праву узвишену природу, али се ускоро с чуђењем запажало да се на „Моћном“ и његове старе машине ређе кваре, и да је пријатно изаћи на палубу, и да се сва наређења извршавају тачно и брзо, и да се у свако доба дана и ноћи „Моћни“ може послати куд хоћеш, јер се капетан стално налази на броду, а распоред давања дозвола за излазак у варош удешен тако да се са осталом посадом може одмах ставити под пару и напустити пристаниште. Додуше, на „Моћном“ се не једном мењало читаво особље, бирано од кронштатских добровољних најамника, док најзад нису пронађени људи који мање више деле мишљење Григорија Прохорича о служби у морнарици, без обзира под каквом се заставом она врши — под плавом пристанишном, или под ратном.

Тако је он и за своје самољубље нашао неки исход, објаснивши Дроздову да се и подморнице називају бројкама — Ц-1, Ш4-315, и да према томе у називу КП-16, на крају крајева, и нема неког нарочитог понижења; па ипак је та слова и цифре употребљавао само у документима, док је на палуби и у пристаништу и даље упорно КП-16 називао „Моћним“.

Месец и по дана после тог догађаја, „Моћни“ се враћао у Кронштат, предавши удаљеној батерији новине, муницију, нов прислушник, а примивши празну дару. Био је тих и сунчан јесењи дан, и Прохорич је дозволио себи да сиђе у кабину — да тамани чај. Али се код шесте чаше кроз светли отвор провукла, са горње палубе, Дроздовљева глава:

— Хеј, капетане, брзо горе! Ходи да видиш нешто лепо!

У његовом гласу било је толико злурадости да је Прохорич узнемирен полетео на палубу и — остао запањен.

Контра-курсом пролазио је поред „Моћног“ невиђено леп брод. Брз, низак, зујећи снажним вентилаторима, стабилан и складан, он је на себи проносио морем дугачке топовске цеви, торпедне апарате широких грла, прецизне шапасте даљиномере, лукаве радио-апарате —- сву ту ратну снагу која је економно и ламетно била распоређена изнад снажних мотора и котлова. Беспрекорни оклопи његовог теле секли су воду, а иза крме остајао, као да је прилепљен уз њу, пену-