Наша књижевност

РАИ ИАЕА

342 Наша И еННОЕГ

је жив, и онако, тобож узгред, упитао је Григорија Прохорича каквом посадом располаже, — да неће да скрене с правца у случају нечега» Овај одговори да посада, иако добровољачка, одговара у сваком погледу, и да се у њу потпуно може поуздати. Тада га Курковски доведе до карте, показа му узани мореуз који се на народном језику звао „псећи отвор“, и кроз који одред мора да прође (јер се други мореуз који води ка месту искрцавања налази између непријатељских острва), и изјави да КП-16, с обзиром на овакво време, има ратни задатак. Треба још за видела прићи плутачи код „псећег острва“, која је због рата угашена, усидрити се код хридина и, после добијеног радиограма са „Моћног“, укључити на горњој палуби рефлектор, окренувши га у правцу одреда који долази. Равнајући се по тој светлости проћи ће кроз „псећи отвор“ сви бродови и транспорти с војском, после чега и КП-16 — нипошто касније од три нула нула треба да крене за одредом, ради искрцавања бораца, што ће бити у десет нула нула.

И ту он нареди једном од поручника фрегате да узме карту и радиокодекс и да пређе на КП-16 као помоћник капетана тог брода (рекао је баш „као помоћник“, што је веома поласкало Григорију Прохоричу). Курковски још једном нагласи да се радио апаратом могу користити само за пријем и да код транспорта треба бити без закашњења. Григориј Прохорич брже-боље изађе, да би могао одмах издати наређења, и предвече је мали реморкер сам самцат пришао „псећем отвору“ и усидрио се крај плутаче. Увече је почео да пада густ снег: непрекидни бели зид се успостави свуд унаоколо. Григориј Прохорич испољи бојазан да уговорену светлост неће видети са бродова, али да се ту ничим не може помоћи. Чекали су радиограм. Ускоро су из кабине донели табачић, поручник фрегате поче да баје над њим са

“с

кодексом за шифру, мрмљајући: „Пећа... Вања... Љоша... и затим саспшти да је одред ипак кренуо. Споро је пролазило време у очекивању другог радиограма — за

укључивање светлости.

Снег је све јаче падао, командни мост морали су већ два пута да чисте — толико је на њему било воде. Око поноћи Григориј Прохорич дође до закључка да је операција одложена због немогућности да се пробију кроз тај снег и да се одред вратио. На то поручник фрегате зачуђено окрену главу према њему, отирући мокар снег који се наметљиво увлачио између оковратника и врата, и упита га да ли он озбиљно мисли да се наређење не мора извршитиг Он је то упитао таквим тоном, да је Прохорич осетио поштовање према том дечаку и одмах пошао лично да провери да ли се рефлектор добро укључује.

Али радиограма није било и поручник фрегате поче да се нервира. Све му се чинило да је радиотелеграфист овог малог реморкера морао пропустити радиограм, и да би боље било повести собом матроза,