Наша књижевност

Ља

5 3 ~

Сидрени чвор 343

јер одред зацело већ у овом мокром чуду од снега пролази негде мимо њих, пошто је „псећи отвор“ морао бити пређен најкасније у два сата. Операција нипошто није могла бити одложена, — тако што није било у природи Курковскога, и није томе капетан учио своје командире; па према томе, једино се још могло помислити да је радиограм пропуштен. Нагнуо се преко командног моста и довикнуо Григорију Прохоричу да за сваки случај укључи рефлектор. Јаки снол светлости пао је у таму и осветлио лагано и непрекидно кружно па. дање пахуљица. Вероватно је да се тај сноп светлости већ на педесетом метру могао још наслутити по слабом блистању беличастог снега; одред је дакле пролазио негде у снегу кроз стење без икаквих оријентационих знакова.

Сва та узбуђења и сумње поручник фрегате је преживљавао у себи, а Григориј Прохорич је мирно чекао. Уосталом, тон којим је поручник фрегате дао своје мишљење о заповести и њеном извршењу, улио му је непоколебљиву извесност да операција није одложена и да се одред неким несхватљивим начином провукао кроз „псећи отвор“ и без уговорене светлости. М зато, кад је било три сата, време кад је КП-16 требало по наређењу да дигне сидро и да крене ка месту искрцавања, Григориј Прохорич нареди: „Дижи сидро!“ и отегнута звека сидреног ланца, час слабија час јача, почела је на крми своју походну песму.

Поручник фрегате је напоменуо да би требало остати до даљњег наређења, али га је Григориј Прохорич благо, па ипак озбиљно опоменуо да је он послат на брод као „помоћник“, а да одлуку доноси он сам, као командант брода: промене у наређењу није било, нове заповести нису издате, одређено време је истекло — значи, треба поступити по плану, ништа не чекајући, јер је командант одреда забранио употребу радиа и мало је вероватно да ће он преоптерећивати етар понављањем већ издатог наређења. Бродови су, наравно, неким чудом већ прошли „псећи отвор“, а закаснити на место искрцавања није згодно. А ако се од операције уопште одустало, због рђавог времена (што он не може да замисли), онда ће се, не буде ли угледао бродове кад избије из теснаца, вратити у луку.

Догађаји су показали да је извесност да ће одред, без обзира на

ову страшну непогоду, ипак извршити наређење, — коју је извесност сам поручник фрегате улио Григорију Прохоричу, а после се стицајем околности поколебао, — била на месту. Кад су се пред њима, под

ниским облацима набреклим од снега, помолили из сиве воде снажне

· грбаче острва, Григориј Прохорич је у густој магли децембарског јутра

спазио на десној страни бојне и транспортне бродове. Долазили су из оног мореуза који је лежао крај непријатељских острва: очигледно се Курковски одлучио био да се користи непровидним снежним застором, те је цео одред повео тамо, избегавши на тај начин узан и опасан

~