Наша књижевност

344 Наша књижевност

пут крај „псећег отвора“; и тако је довео одред на место тачно у одређено време.

— Учи, навигациони, — рече Григориј Прохорич Жилину, кога је већ годину дана упућивао у навигаторске вештине. — Учи се како бојни бродови иду! У њих се треба клети! Узми курс према одреду!

Торпедњаче су пројуриле напред. Зелене муње плотуна распарале су јутарњу маглу. Транспортни бродови су стали, и читав рој малих кутера, реморкера, теретних чамаца опколио је њихове високе достојанствене бокове, а око њих су почели да круже извиднички бродови, испитујући да ли ту негде није подморница. КП-16 пуном снагом приђе транспортном броду који му је био одређен, и на палубу му се отуда одмах, као киша, сручише матрози с пушкама, бомбама и митраљезима. Поручник фрегате са „Моћног“ пређе на транспортни брод, тражећи своју десантну групу, а на командни мост КП-16 устрча други поручник фрегате, још млађи од онога, и, намештајући ручну бомбу на појасу, узвикну срећним и пркосним гласом:

— Друже команданте одељења, узмите курс према пристаништу!

Григориј Прохорич се зачуђено осврну, тражећи коме се то он обраћа, али сетивши се својих ширита, осмехну се:

— Разумем, друже поручниче!

КП-16 кренуо је пуном снагом ка обали. Мимо њега пројурио је „Моћни“, нагнувши се јако при заокрету, а иза његове крме се, са урликом, подигао црни огромни стуб експлозије, затим други и трећи. Сигурно су били опазили подморницу. Експлозије дубинских бомби потресале су воду, тако да је дрхтао цео труп КП-16, оштри кљунови торпедњача и извидничких бродова, који су око транспортног брода летели у широком кругу, издубили су воду, и читаво јато кутера ишло је с десантом према обали, а стотине очију је било упрто у воду гледајући да ли ће се из ње помолити врх од перископа. Међутим, више га нису видели.

Прилазили су обали. КП-16 је престигао кутере, дереглије, реморкере препуне бораца. Поручник фрегате испитивао је обалу, сваки час стављајући доглед на очи, а кад би га спустио и погледао на бродове које су престизали, у његовим очима је горело такво нестрпљење, да се Григориј Прохорич једном нагнуо према гласоводној цеви и викнуо у машински простор:

— Дроздове, најпунијом снагом! Не возиш купус!

КП-16 узео је још већу брзину и са таквом лакоћом почео да сустиже КП-12 и КП-14, да се Григориј Прохорич зачудио: оба су раније лако, добро ишла, нарочито „дванаести“, бивши „Снажни“. Али кад га је стигао, видео је да овај иде малом брзином. Са командног моста капетан је очајнички махао капом и нешто викао. Григориј Прохорич смањи брзину и начуљи ухо. Капетан је јављао да су код пристаништа положене мине и да је опасно ићи тамо.

ЊЕ Рао АРМ јр А ПРИ И ДР Ар Њи