Наша књижевност

ФАЛУМЕ » ој

ЕЗ

346 Наша књижевност

зало се на палубу водено снопље: матрози су одмах за поручником скакали један за другим у хладну воду и до груди у њој јурили према обали.

Григориј Прохорич без много муке свуче са плићака реморкер, ослобођен од људи, изврши маневар и пође по нову јединицу. У сусрет му је летео према плажи охрабрени „Снажни“, за њим још два реморкера, и матрози који су били на њима, већ су дизали изнад глава пушке, спремајући се да следе примеру првог јуриша.

— Ех, Балтијац! — довикну Григориј Прохорич капетану „Снажнога“, а Васка Жилин одмах добаци са навигациског стола оштру, заједљиву реч. Прохорич се незадовољно окрену:

— Друже Жилине, за време борбе држите се озбиљно, — рече, обраћајући се Васки са „ви“, ваљда први пут.

Ш

Острво је било заузето. КП-16 појављивао се сад опету пређашњој својој улози — с бурадима, сандуцима, прислушницима и оружјем, као да није ни било оног децембарског јутра кад је он овде показао пут десанту. А како се на острву појављивао само он, борци гарнизона, који су га с радошћу дочекивали на пристаништу, већ су после трећег његовог доласка од милоште преправили КП-16 на нежно „Капеша“, а понекад проширујући то и у „Капитошу“, или у поштованог „Капитона Ивановића“. И ма како то чудно изгледало, али је ново име, у коме је била изражена сва приврженост наоружаних острвљана према оданоме броду, опет изазвало побуну код Григорија Прохорича. Чим је чуо од Жилина тај фамилијарни назив, строго га је прекинуо, обраћајући му се уосталом са „ви“, јер је сада, откако се налазио на ратној дужнсти, строго водио рачуна о односима за време и ван службе:

— Не употребљавајте ту реч, друже навигациони (Жилин је већ увелико био навигатор). Брод има своје име, званично утврђено, и излишно је преправљати га, тим пре што је оно већ ушло у историју.

Под историјом Григориј Прохорич је подразумевао исечак из новина „Црвена Балтичка морнарица“, где је у дописима из десантног одреда био описан први јуриш и подвучена борбена иницијатива капетана КП-16. Жилин је такође чувао тај исечак, додуше с другим, практичнијим намерама: за оно кратко време борављења у Кронштату, Жилин је свраћао некој Зиночки и, вадећи са поносом тај исечак, увек јој причао свој први и засада једини ратни доживљај, додајући с тајанственим изразом лица да ће она ускоро поново преко новина нешто чути о „Капеши“ и да ће том приликом свакако бити споменуто и његово име.

Међутим је пловидба на острво ишла обичним током, а изгледи да „Капеша“ покаже своје ратне способности били веома слаби, и Жи-