Наша књижевност

Сидрени чвор 349

само се понекада тихо зањишу вискови, као да проверавају јесу ли сви на везама. Али су зимска свитања била за њега необичан призор, — она су га затицала у журби морнаричког дана, који је почињао још у мраку, и тишине ту није било.

А сада је он гледао у пурпурно хладно небо као да га први пут види, и одједном је осетио да је проживео већ врло много година и да му не остаје још дуго да гледа то споро, али незаустављиво свањивање дана. Та мисао се појавила у свој својој јасноћи, и он је већ хтео да се наљути на њу — зашто се јавља» Али је несхватљива нова туга још владала њиме и он је и даље гледао у црне обрисе Кронштата, који су се губили на црвеном хоризонту, док га ударац о лед није присилио да се окрене. Показало се да је линиски брод отишао далеко напред и да је ледена каша опет упорно нагрнула у пролаз. Погледао је на Кронштат као да се прашта са њиме и окренуо се по курсу — према западу.

Али се небо и тамо већ разведравало, растерећивало и дизало и ускоро постало провидно-плаво. Свитање је по свима знацима обећавало хладан дан, али тих, ма да је познато му севање у ногама говорило друго: биће буре.

И тачно: лед је на ободу већ дисао. То је био чудноват призор; ледено поље се лагано и безвучно гибало, настојећи да тачно понавља кретање таласа који је дошао с мора и одоздо подизао његов еластичан покров. Лед нити се ломио нити пуцао, — био је он ту још мекан и гибак, као кости новорођенчета. Само се улубљивао, а необичан кос талас прелазио је по њему, малаксавајући уколико се приближавао отпорнијем леду. И Григориј Прохорич, уместо озбиљно да мисли какво га море чека с друге стране тог обода, опет је почео пратити равномерно дисање леда, и иста она необјашњива лака туга поново га је присилила да занеми. Лед који овако дише видео је он у животу свега три-четири пута — и ко зна да ли ће га икада још видети. ИМ ухвативши се у истој мисли, озбиљно се наљути, назва себе старом будалом, и, присиливши се, обрати пажњу на оно што се на броду збива.

Сишао је са командног моста, лично проверио да ли је товар добро учвршћен, нарочито брижљиво прегледао везове мунициских сандука, предупредио оне у машинском простору да се спрема бура и наредио да се благовремено затворе гротла — а затим се попео на ко-

· мандни мост.

Тамо је Жилин, у његовом отсуству, користећи се правом „навигатора“, са задовољством командовао кормилару: „Тачније у курс!“ „Десно не скретати!“ — и остале команде које нису опасне по рад, али које показују командантску власт. Погледавши у то ведро лице, Григориј Прохорич схвати најзад зашто му данас падају на памет свакојаке тугованке.

Узрок свему био је проклети реуматизам. Вративши се са последње пловидбе, када су таласи запљускивали КП-16 са свих страна и кад на командном мосту није било сувог места чак ни у навигациској кабини,