Наша књижевност

У

1

352 Наша књижевност

А његова је одлука ова: ући у лед, пробити се до „Моћнога“ и извући га из леда. Ствар је опасна, јер се могу и сами заглавити, али чекати ледоломца, исто тако је опасно, јер се не зна где ће „Моћни бити док он стигне, а КП-16 му је прилично близу, брод је сам по себи издржљив и моћи ће да изађе на крај с ледом, само ако се буде својски радило и не скретало с правца. Затим је издао низ упутстава и завршио наредбом да се одмах сви сандуци с муницијом пребаце на горњи део палубе у циљу оптерећивања прамца, да би боље ломио лед ау случају нагомилавања санти — створити могућност да се пренесу на крму и на тај начин издићи прамац.

Већ се смркавало кад је КП-16, залетевши се из размрвљеног леда, свом снагом први пут ударио у ледено поље. Оно је неочекивано добровољно попустило, и брод се читав сат пробијао скоро сасвим лако. Али је затим настало мучење око пребацивања терета. Тешке сандуке с гранатама преносили су на крму, кљун се растерећивао, и КП-16 је ходом уназад силазио са упорне санте. Сандуке су поново пребацивали

на палубу. Људи су седали на њих, уморно спуштајући руке, реморкер

је јуришао, ударао у санту, и — или је ломио, или су људи устајали са сандука и поново их вукли на крму.

То је био врло тежак, заморан, али захвалан посао: КП-16 је све дубље задирао у ледено поље. Клепиков је већ послао „Моћном“ радиограм, којекако скрпљен по шифреном кодексу: „Долазимо у помоћ са југо-истока, укључите рефлектор“, и Григориј Прохорич, који је остао сам и на командном мосту и код кормиларског точка (јер су и Жилин и Маљков помагали да се вуче „терет“), гледао је на север, али је ноћ још била тамна и ветар је фијукао кроз ужарију, и он се осећао осамљеним, узнемиреним и сетним.

Али светлост није он први видео: видео ју је Жилин, који је стајао на сандуцима, и дивљим гласом узвикнуо:

— Видим!

Устрчао је на командни мост, тешко дишући, изнурен, али срећан и поносан, и показао на магличаст плави огњичак. Григориј Прохорич лагано и дубоко уздахну, нагну се у мраку према гласоводној цеви и промуклим дрхтавим гласом рече:

— Машина... Видимо... Голубићи, запните...

Да ли су они у машини запели, или је лед био слабији, тек — плавичаст огњичак се брзо приближавао, и сандуке су само још једном морали да пребаце. Сат касније Григориј Прохорич је, жмиркајући од јаке светлости, стајао је у познатој кајути, а Курковски га је чврсто грлио. Брзо су се посаветовали.

Капетан друге класе предложио је Григорију Прохоричу да разбије

"лед око „Моћнога“, да би се овај могао окренути својим дугачким те-

лом у правцу канала, а после тога да КП-16 поведе торпедњачу на југ. Григориј Прохорич, гледајући у карту, заврте главом.