Наша књижевност

о ан зе 2. 7777

Сидрени чвор 5 357

прелазећи погледом по њој и по командном мосту, а затим, тешко корачајући, пође ка сизу:) и, с муком покрећући ноге, сиђе са брода на лед.

— Дакле, друже Дроздове, на посао, — рече он и окрену се.

Небо иза брода је пламтело од сунца на заласку које је просипало огњену олујну светлост, али у његовом немирном и јаком пламену он није нашао ону лаку, тиху провидност која му је јуче ујутру испунила душу дивним миром. Потпуно је окренуо леђа броду и загледао се у правцу Кронштата. Тамо се небо плавило дубоко и мирно.

Један за другим дизали су се из снега морнари КП-16, лицем окренути свом команданту и свом броду. Бурни ветар исправљао је плаву пристанишну заставу на крменом сошњаку, а она је изгледала скоро црна на позадини сунчаног заласка. На димњаку је лупнуо капак од вентила, и пара је снажним звуком, скоро урличући као сирена, дигла у небо белу перјаницу. Сви су ћутали. Пара, постепено малаксавајући, снижавала је своју раскошну перјаницу, а затим се пресекла с неким беснажним јауком, и низ димњак су потекли млазеви њеног талога као крупне вреле сузе.

У тишини, кроз фијук ветра, долетела је звека метала — звук отварања улаза. Из машинског простора журно је изашао Дроздов, који је због нечега брижљиво затворио за собом улаз, опет звекнувши металом, застао мало крај њега, а затим, одважно махнувши руком, ћутке скочио преко бокобрана и пришао немој групи људи.

Дуго су чекали. Али је КЛ-16 и даље стрчао над ледом, само је крма села нешто ниже но обично. Изгледало је као да КП-16 не пристаје да тоне.

Маљков није издржао.

— Шта чекаг — рече он тихо, као да говори крај самртникове постеље. — Дроздове, јеси ли све кингстоне отвориог

— Зар не видиш, лед га држи, — одговори Дроздов исто онако тихо.

Опет су ћутали. Затим се разлегло оштро пуцање леда, и санта под боковима КП-16 се одмакла, отварајући му пут. КП-16 је брзо и право пошао под воду, држећи се у хоризонталном положају. Људи као да су одахнули или уздахнули, и Григориј Прохорич се нагло окрену. Скинуо је капу и крочио према броду. Дроздов га задржа, ухвативши га за лакат.

— Де, де... Прохоричу... — рече он нежно.

Жилин поче да јеца и, скинувши капу, викну високим неприродним гласом:

— Борбеном броду Балтичке Црвене флоте КП шеснаест — ура,

другови!

Његов крик као да их је све извео из укочености. Гласно „ура“ одјекивало је на леду и умукло тек онда кад се хладна немирна вода,

1) Степенице с оградом, којима се силази и пење на брод,

пета тала рат 7 ~ убраја

.

пи

- ст ттЕ ва а

лек ји = ~