Наша књижевност

Мали

358 са Наша књижевност

одражавајући румен сунчевог заласка, затворила над старом плавом пристанишном заставом.

— Шрапнел, лези! — викну одједном Григориј Прохорич, опазивши на обали познати жути блесак. Сви су легли. Опет се над главом распарало небо и унаоколо је зафијукало. И Григориј Прохорич се такође свали боком у снег. -

Батерија је опалила четири плотуна. Тројица су били рањени. Требало је одмах отићи одавде. Жилин се упрегао у саонице, на које су успели да натоваре митраљез, и повео их Григорију Прохоричу.

— Маљкове, помози, — рече он успут. — Наш стари је сасвим изгубио ноге, неће доћи... Возићемо га сви, на смену.

Довезли су митраљез до Григорија Прохорича, али се он није ода-

· звао. Окренули су га: шрапнелски метак погодио га је у чело. Григориј

Прохорич је надживео свој брод за два и по минута.

(С руског превела Мира Чехова) ЛЕОНИД СОБОЉЕВ _

Првослав Караматијевић: Збег, туш