Наша књижевност

МАЈКА ЗА СИНОМ“

Нема ми те, нема, нема, нема ми те мајци више,

и све живот што ми спрема кб облаком црне кише

све застрто биће мени,

све у сузи,

све у сени,

све без твога загрљаја,

све до гроба —

све до краја.

Нема ми те, нема, нема, ган а жељна сам тебе, сине,

лица твога

уморнога,

и осмеха, и ведрине;

о, колико жељна јоште

руке твоје, речи благе,

и милоште

тихе, драге.

„Нема ми те, нема више...

Кудгод кренем — пусто ми је, пустош веје. Нема ми те, нема, нема! Лутам собом

= празном, глухом; питам, тражим: немо све је; молим, жудим, тужим, сине, сад за гробом твојим, мојим, али нико не зна где је.

Хумку скрили, угазили добри људи! Пакост знали, утабали,