Наша књижевност

324 ; Наша књижевност

до 1917 године, нити је Русија више она, нити је карактер наш онакав. Ми смо се променили и порасли заједно са тим величанственим преображајима, који су у корену изменили облик наше земље.

Показати те нове високе особине совјетских људи, показати наш народ не само у његовом данашњем дану, него загледати и у његов сутрашњи дан, помоћи да се осветли светлосним млазом пут унапред — то је задатак сваког савесног совјетског писца.“

У том кретању унапред совјетске књижевности огромну улогу мора одиграти наша теориска мисао. Нама треба да наш совјетски ч0век, нарочити човек у свему човечанству, добије свој потпуни израз у совјетској књижевности. Ако могаднемо показати совјетскога човека у свој његовој величини, у његовом развоју — показаћемо главно.

Желим да кажем о неким одликама нашег социјалистичког реализма, на које смо очигледно недовољно пажње обраћали при ранијем теориском раду, — о „револуционарној романтици“. Због претеране самоуверености као последице незнања и која се донекле може оправдати младошћу, неки од нас, а међу њима и ја, доста смо одлучно, у време РАПП-а, иступали против романтике. Међутим, практика совјетских писаца противуречи тој теорији. Иза нас стоји велика руска класична књижевност која се у целом свету прославила својим реализмом. Али је она великим делом и романтична у највишем смислу те речи. Тешко је себи претставити да је критички реализам живео само од патоса одрицања, да ништа није потврђивао. Руска књижевност је по томе славна и знаменита што у изобиљу има позитивних ликова.

У горковске дане ове године појавило се неколико чланака који се односе на проблеме социјалистичког реализма. Желим међу њима да скренем пажњу на чланак А. Бјаљика, у „Књижевним новинама“, „Стваралачка лозинка епохе“ и на чланак Мотиљове о Горком у „Комсомолској правди“. Мотиљова пише о јазу између реалног и „идеалног“ у западноевропској књижевности ХЛХ века. Реалисти —

Флобер и Зола — тачно сликају зло и нестајања узвишенога; други, то јест реакционарни романтичари западноевропске књижевности сматрају за „идеал“ — бежање од стварности у фантастику, у мистику,

у симбол. Тако мора да се бира између „ружне реалности“ и „нереалне лепоте“.

Руска књижевност Х1Х века, почев од Пушкина, не зна за тако оштро разграничење између реализма и романтизма. Њу оплођава ослободилачки покрет народних маса, његова тежња за праведношћу. Одлика руске литературе је да се виде и налазе елементи лепоте у самој стварности. Отуда привлачни, светли, снажни позитивни ликови руске књижевности. Али се слабост њених позитивних ликова крије у томе што великим делом наши класици нису видели онога позитизног хероја који се у историји јавља као начело које води, препорађа