Наша књижевност
Преузимање:
Приказ у BnLViewer-у
Извила се, развила се широм смела
наша борба — тебе нема! Гладовање, младост пуста, бол притајен, брижна чела, рад вечити, тихи шапат, тамновање
твоје,
моје,
излистало -— гле — у дела!
А ја књиге наше бриге! закопала: када зађу
да не нађу шта сам знала2!
Ни њих није —
њих да ми је
очи желе!
Све изрила,
претражила —
иструлеле...
Извила се, развила се борба смела тебе нема, ал разумем — о, тек сада умор лица,
сјај зеница.
Кб некада,
глас ти чујем, добри сине,
из даљине,
глас ти чујем, као да си опет с нама: „Журим, _
Јурим,
· морам ићи, морам, мама!“
Извила се, развила се борба наша тебе нема, ал разумем — тек сад, сине, кад погледам развалине,
пустолине,
свуд згаришта,
свуд гробишта
домовине;
глас из мене болу моме, гле, пркоси, па узданем —