Наша књижевност

Извила се, развила се широм смела

наша борба — тебе нема! Гладовање, младост пуста, бол притајен, брижна чела, рад вечити, тихи шапат, тамновање

твоје,

моје,

излистало -— гле — у дела!

А ја књиге наше бриге! закопала: када зађу

да не нађу шта сам знала2!

Ни њих није —

њих да ми је

очи желе!

Све изрила,

претражила —

иструлеле...

Извила се, развила се борба смела тебе нема, ал разумем — о, тек сада умор лица,

сјај зеница.

Кб некада,

глас ти чујем, добри сине,

из даљине,

глас ти чујем, као да си опет с нама: „Журим, _

Јурим,

· морам ићи, морам, мама!“

Извила се, развила се борба наша тебе нема, ал разумем — тек сад, сине, кад погледам развалине,

пустолине,

свуд згаришта,

свуд гробишта

домовине;

глас из мене болу моме, гле, пркоси, па узданем —