Наша књижевност

А РЕМ са Па и

362

Наша књижевност

тихо шанем: морао си!

Сто немани на њиве нам тешко пале,

сто немани — сто подлости смрт нам снују, по нашем се небу модросм узвитлале

сто немани — да угуше, да окују!

Морао си; добри сине, морао си:

мука муком преплавила кровињаре,

мржња пала — уродила — па односи, пуни, слаже моћним, силним све амбаре; са крстом се и некрстом црна сила,

чврсто збила да крв пије — да испије, куд погледаш свуд невоља, туга свила, вапај, беда, — ал' крв кључа, дамар бије: правда зове, правда иште — а смрт носи —, морао си, добри сине, морао си!...

ВЛАДИМИР ПИТОВИЋ

Ђуро Тиљак: Збијег, туш