Наша књижевност

406 Наша књижевност

климао главом. Потом је певало опет, час ту, час тамо, певало с прекидима и није се стишавало.

Песма је одјекнула зором, док су у долини још лежале магле, а само се врхови планина купали у првом сунцу. На трави је лежала роса, а траве је, иако је била јесен, било свуда по врту.

Нешто злослутно легло је на Јаме. Са Слапова је дошао човек и са Јамљанима о нечему тајно разговарао. Стари људи су стално нешто ћућорили, били много замишљени, ретко говорили, а погледи су им се с времена на време устремљивали у даљину.

Дотрчала је, такође, Тинца и потражила Дрејца. Била је сва ван себе, толико ју је било страх.

„Јеси ли чуо“, упитала је, а очи су јој гореле чудним сјајем. Не. хотице га је ухватила за руку, иако то у последње време не би учинила ни за што на свету, јер је већ стасавала а некадашња детињска, проста и отворена љубав почела се ограђивати стидљивошћу.

„Пуцају“, рекао је полако Дрејц и климнуо главом. Био је блед, не знајући шта га је потресло.

„Партизани“, говорила је Тинца. „То је страшно“. Није знала шта је „страшно“, или пуцање или партизани, или обоје. Најзад, ипак јој се измаче одлучно: „Ти нећеш бити партизан, је л да нећеш» И опет га је ухватила за руку, овај пут јаче, јер га је молила. Њене очи, које су га сада сасвим право гледале, гореле су од једне једине молбе: само то немој.

„Не знам зашто не бих био партизан“, одговорио је, „уосталом морам их видети, Тинца.“

„Дрејц, молим те лепо немој да их виђаш, јер те познајем. Кажем ти, то су одрпанци, који убијају друге, краду, чине насиље људима, девојкама, женскињу и... уопште...“

„Шта уопште...2“ упитао је изненада раздражено. „Нису ни отимачи, ни разбојници, Тинца, нити икоме чине насиље, и уопште... Хтео бих знати шта значи то твоје „уопште“. Кажи само отворено. Шта... уопштег“

Уплашила се од тог његовог изненадног испада. Мако је знала да је био увек раздражљив чим га обузме нешто велико, лепо, поготову нешто тајанствено.

А партизани су били обавијени таквим тајанственим чаром. И још се нешто Тинца изненада присетила: партизани су живели баш у оним планинама, о којима је он увек сањао, где је живела она чаробна краљица, сан његових детињских година, сан који још до тог дана није био сасвим мртав, сан о краљици, који мала, љупка Тинца, која се лепо разрастала, није могла победити, ни потиснути у његовом срцу.

Његова се раздраженост етишала, промислио је и тада Тинци рекао заносно:

„Партизани се боре за отаџбину.“