Наша књижевност

Песма отаџбине 407

Било је у том нечега поузданог, чврстог, нечег чему није било могуће приговарати. Није знао шта је отаџбина. У планинама, на Јамама и Слаповима приповедали су о свачему, али о отаџбини нису никада чули. Дед је никада није споменуо. Па ипак су у школи учитељи и учитељице говорили и о отаџбини. Тамо су деца учила такве песме, у којима се спомињала отаџбина; приликом разних празника китили су школу и у тој окићеној соби говорили о отаџбини као да је школска соба отаџбина. На Јамама, пак, никада нису ништа украшавали, никада нису декламовали песме о отаџбини, зато су људи на Јамама мислили да је отаџбина нешто о чему се учи, а да је код њих нема. Нису знали да живе у тој отаџбини, нису знали да је и воле.

— Партизани се боре за отаџбину...

Није била отаџбина то што га је звало, јер је уопште није познавао, сем оне школске, звале су га још увек планине, звала га је она иста тајанственост која је зрачила из људи који су побегли у планине, из људи који су били свуда присутни, а ипак нигде их ниси видео. По кућама у планинама шушкало се о партизанима, изгледало је да су они, свакако, по тим кућама, а упиташ ли људе, свако се измигољи; он их још није видео. А ипак су људи примицали главу уз главу и нешто се сашаптавали. С времена на време би Слаповљанка дотрчала на Јаме, па би, затим, с Јамљанком иза затворених врата у кухињи тако тихо шапутала, да не би могао чути њихов шапат, па ма кар да си био уз њих. Исто тако су шапутали Јамљани и Слаповљани. Изгледало је да људи боље говоре очима него речима.

Тешко је падало Дрејцу то што су пред њим све тако скривали. У кући су свакако нешто морали знати. Пре добру недељу дана је опет Јамљанин усред ноћи устајао да отвара врата, кад је неко закуцао на прозор. После тога су много ишли по кући, отац и мајка су се нешто сашаптавали, на подруму је зачагрљао кључ. А кроз један сат све се смирило. Ујутру је било као да се ништа није догодило. Само чудна тајанственост остала је распрострањена на Јамама.

Та тајанственост је сад у овом јесењем јутру добила своју нарочиту слику у оном пуцању. Сада је Дрејц тачно знао: тамо су партизани. Дакле, сасвим су били близу, ту негде. Могли би бити и ту где у шуми за њиховом кућом. Шта знаш где суг Зашто да не буду туг Зашто не би изненада такође ту где загрокталог

Пуцњава га је свега обузела. Дрхтао је од узбуђења. Било је у томе нечега новог, обвијеног нарочитом чари. То није више било просто пуцање, она пуцњава коју би некад раније слушао по шума

" ма. Било је друкчије. Било је као песма. Да, била је права песма. Ми-

слио је, и напослетку је, сав озарен, рекао Тинци поред себе:

„То отаџбина пева...“

Тинца се није противила. М она је учила у школи о отаџбини. Да, зашто не би певала и отаџбина» Кад певају планине, и отаџбина

риту ин

нит

иу

Х ЊЕ ја = ан

Ма а ви МЕ пи А ера