Наша књижевност

ПИ АРТ МЕ ПМЊ а РМ

Х

МАРА АИ РК

"408 Наша књижевност

може певати. А шта је она знала о отаџбини2 Толико колико и о краљици планина, у коју је она ипак тако свето веровала.

Међутим, Дрејцу се учинило потребно да Тинци објасни ту унеколико нејасну ствар „Отаџбина пева“, па је рекао:

„То наши пуцају“.

Тинци није ниуколико промакло то како је просто, свакидање Дрејц рекао „наши“, као да су то његови пријатељи. Тинца не би могла тако рећи, рекла би „партизани“. Просто је потресло кад је рекао:

„Кад бих имао пушку...“

Тада се Тинца није више стидела, напротив обгрлила га је и замолила: „Само то не, Дрејц! Ако ме још ниси сасвим заборавио, не смеш никада узети пушке у руке. Шта мислиш! Ти да убијаш! А и не помишљаш шта би било ако би на послетку тебе убили.“

Тада је Дрејц мудро одговорио:

„Партизана не може убити ниједан куршум. Не знаш да имају код себе такву амајлију која их чува пред сваким куршумомг Носе је на врвци око врата. Тако, погоди га, устрели право у срце, па се опет не сруши. Кад они пуцају, увек погађају и увек убијају. Тако тачно нишане, да ниједан хитац не промаши. Имају чаробне куршуме: нек само мало обрани, човек мора умрети. Кад би бар стриц Макс стигао откуда. Он сасвим сигурно зна где се налазе. Можда би ми набавио и какву пушку. Такође прибавио би ми све те амајлије и онда ми се ништа не би могло догодити. Он, поуздано, носи све то са собом. Онај професор тамо доле посигурно зна скувати тако нешто.“

Онај професор „тамо доле“ није знао кувати никакве чаролије, бар такве не. Кувао је друкчију чаролију, „чаролију немства“. Али не да би што видно показивао или што радио. Он се пре, као и сада, бавио само планинским цвећем; ипак се упркос тога још пред рат сврстао у ред оних који су или очајавали над својом отаџбином, или били обузети мишљу о личној користи или пак бригом о сопственој безбедности. |

А код тог професора био је те вечери Макс с Јама.

Седео је у наслоњачи, пушио цигарету за цигаретом, посматрао час старога господина, час његову синовицу и цело време нешто напрегнуто размишљао.

Чинило му се да је обоје сувише било узнемирено. Што се тиче девојке, на то је био навикнут, али откуд узнемиреност код старог господина» Посматрао је његове кошчате прсте, загледао се право у његово старачко, силно наборано лице, трудио се да гледа у његове сиве, некако угашене очи, а затим се опет загледао у његову седу главу, кратко ошишане косе.

| 3 Ј И а ДР