Наша књижевност

Песма отаџбине

Са старца је пренео поглед на девојку, која је у том часу склонила свој поглед, али се ипак није могла уздржати да га крадом не погледа.

— Шта ме је довело овамог — изненада се запитао Макс. — И шта ме задржава ту те не идемо Морао бих ићи... Да, морам ићи! Шта су мени ови људиг Ко су они Како да имам у њих поверења; Морају ме мрзети већ самим тим што сам Словенац. А ко су и шта су ониг

Његово познанство с њима било је старо, још из његових ђачких година.

Давно једном се срео с професором Сивецом, ботаничаром, научником, унеколико настраним човеком, што за једног професора није било ништа необично. Професор је био осамљеник, иако је био ожењен, јер је истински волео само ботанику и ценио само оне ђаке који су се нарочито и озбиљно интересовали за његов предмет. Није био неправичан према другима, јер га се они нису ни тицали, пошто је у његовом срцу имало места једино за науку. За његов предмет ђаци се нису одушевљавали, зато се утолико више обрадовао малом Максу са далеких планинских Јама, који се већ прве године истакао у свим предметима и показао да га нарочито привлачи цвеће, биљно царство. Мали Макс се већ кроз кратко времг стао објашњавати с господином професором како се тај и тај цвет код њих зове тако и тако, а не као што је у књигама записано. После дугих година наставничког рада, осамљени професор је најзад нашао свога љубимца, којему је и врата своје куће отворио. Тамо се налазио микроскоп, најразличније посуде и све могуће ствари, као и читаве хрпе хербаријума. Макс са Јама дивио се биљкама, које су биле тако лепо спремљене, тако лепо прилепљене на хартију, означене тако чудноватим именима, дивио биљкама и цвећу; од којих је многе додуше познавао, али није им знао имена, пошто их на Јамама нису појединачно именовали, а многе од њих уопште још никад није ни видео. Нарочито је радовало професора Сивеца то, што Макса нису привлачиле биљке само као такве, него што се бавио њима као с нечим живим, занимао се суштином биљака, њиховим животом, и, једном, док је био још такорећи дете, рекао је мудро и озбиљно да су, по његовом мишљењу, биљке исто тако живе као и људи, само да не знају говорити. А можда и говоре, рекао би пошто би размислио, само ми не чујемо њихов говор. На Јамама би веровали да је и тако нешто могуће. Његов отац Матиц, који је сматрао да је све живо, томе се не би нимало противио. Професор Сивец је, за време Максових ђачких година, био убеђен да ће у том намргођеном, замишљеном ђаку најзад добити не само себи достојног наследника, већ и великог научника, какав би био врло потребан његовој малој отаџбини, Макс је био тај који је професору Сивецу открио дивне крајеве око Јама и око Мртве Горе, те је професор још тада одлучио да подигне кућу, у којој ће провести своју старост, ту у долини под Мртвом Гором. Крај око Јама му се учинио толико леп да таквог још није видео,