Наша књижевност

РАНЕ

494 ; Наша књижевност

»

је рата нијесу ништа значили, а сада су постали идеолози „националсоцијализма“, најактивнији сарадници њемачко-усташких и њемачко“ недићевских листова, часописа, „књижевних“ конкурса, добитници квислиншких „књижевних“ награда, усташки и недићевски „ратни дописници“ (Мирко-Кус Николајев, Савић Штедимлија, Веселин Брезнанац, Иван Софта, Б. Л. Лазаревић). Религиозни мистичари су, такође, добрим дијелом прешли на страну окупатора. Млађи „модернији“ формалисти-декаденти или су пришли окупатору, пишући отворено тенденциозне саставе, односно дјелујући у корист окупатора објављивањем „чистих“, „неутралних", „нетенденциозних“ састава, или су се потпуно увукли у себе, као корњаче поред којих касају коњаници. Један дио старијих „апсолутних“ ларпурлартиста, и то најистакнутијих, који су годинама викали да књижевник треба да буде „само свој“ и да је „отсуство сваког антиципираног става према друштву и животу" једини услов књижевног стварања, — постао је окупаторов, антиципирајући национал-социјалистичку идеологију, усташке и недићевско-четничке „тенденције“ (Антун Бонифачић, Сима Пандуровић, Љубо Визнер, Ђуро Виловић, Олинко Делорко и др.) Други, мањи дио ових „ларпурлартиста“ заузео је линију пасивне, кућне резистенције, пишући о истим проблемима и на исти начин као и прије рата, али не објављујући ништа у окупаторско-квислиншкој штампи. Линију пасивне резистенције заузели су и неки од сљедбеника реалистичких и борбено-романтичарских књижевних традиција, као и неки од књижевника-антифашиста, нарочито неки од млађих декадензта-модерниста. Они су, избјегавајући или одбијајући сваку сарадњу са окупатором и његовим домаћим најамницима, потпуно ћутали или су, у својим несигурним склоништима, писали књиге о нашој даљој и скоријој прошлости, о некадашњим освајачима и окупгцијама итд.

Позицију активног, отвореног отпора, ослободилачке борбе против окупатора и његових домаћих најамника, против повратка на старо и за човјечну и стваралачку будућност, заузели су сви прогресивни писци, већина осталих антифашистичких писаца, неколико старијих, истакнутијих књижевника реалистичке и борбено-романтичарске традиције. Они су дјеловали или у и са партизанским одредима, односно јединицама Народно-ослободилачке војске, или у непријатељској позадини, већином у центрима" југословенских земаља. У партизанским одредима и Народно-ослободилачкој војсци, као и на ослобођеним територијама, они су, скоро без изузетка, били или борци, или политички радници у војсци и народу, или војни и политички руководи“ сци. Уз то, они су били уредници и сарадници батаљонских, бригадних и дивизиских (писаних, машином куцаних, шапирографираних) листова и часописа, сарадници и уредници централних и покрајинских политичких и војно-политичких (штампаних или циклостилизираних) листова и часописа. Најзад, они су били и предавачи, руководиоци хо-