Наша књижевност

О нашој књижевности, њеном положају и њеним задацима данас

дјелима, као што су роман и већа драма, те, поред осталога и зато, у војним јединицама и у ослобођеним крајевима није ни написано, ни објављено ниједно такво књижевно дјело.

Послије ослобођења већег дијела земље крајем 1944 и почетком 1945 године, односно послије ослобођења пријестонице и низа других великих градова, затим послије свршетка рата, књижевна дјелатност је постала шира, живља и разноликија. Књижевни живот очишћен је од људи који су издали и књижевност и домовину. Књижевници који су дошли из војних јединица и са ослобођених територија и књижевници који су у окупираним крајевима, на овај или онај начин, служили ослободилачкој борби, спроводили пасивну резистенцију и чували част народа и свог књижевног имена, (сјединили су снаге и отпочели мање или више јединствену дјелатност, као људи и као књижевници, како би дали свој прилог напору за довршење рата, односно напорима за обнову и даљи напредак земље. Кохезиска, препородилачка, покретна снага тога сједињавања, то је нова друштвена стварност, њен магнетизам, њен дах, њен патос; то је сила живота, јединственог у смислу побједе новог, живота у пјесницима и ван њих, кепрекинутог; то је непостојање оних реалних услова из којих се, послије првог свјетског рата, јавило нарочито расуло, смућивање и изнакаживање књижевности; непостојање друштвене основе из које је поницала и којој се враћала декадентна, човјекомрзилачка, бесмислена и бесперспективна књижевност. У ослобођеним градовима књижевници-партизани објавили су своје нештампане радове, и написали вове. Књижевници који су живјели под окупацијом почели су да објављују своје пјесме и приповијетке, своје романе и фрагменте о данима робовања и данима ослобођења, написане у ропству и убрзо ло ослобођењу. Затим је, у току обнове и изградње, објављено неколико поема и пјесама, новела и књижевних фрагмената посвећених најљепшим и најзначајнијим примјерима ударничког и стваралачког ентузијазма наших радних људи, наше омладине, наше народне интелигенције. Објављена су прва књижевна свједочанства о братству и сарадњи словенских народа. Појавили су се први књижевни манифести о нашој борби за ослобођење свих југословенских покрајина. Објављени су и књижевни одзиви на мрачне, рушилачке империјалистичке силе у појединим земљама свијета, у њиховом званичном културном и друштвеном животу, њиховим односима према другим земљама, њиховој буржоаској књижевности, филму и новингрству. И тако су, од ослобођења Београда, односно од ослобођења читаве земље до данас, штампане слиједеће књиге —- да поменемо само најважније, и само оне које су у том периоду први пут штампане: „Зимзелен под снегом“, пјесме О. Жупанчића; „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника" и „Госпођица“, романи Ива Андрића; „Блодње“, есеји Јуша Козака; „Партизенка Мара7 и „Курир Лода“, приповијетке В. Назора; „Песник и завичај", пјесме Десанке Максимовић; „Јамница“,

32

аи : би о