Наша књижевност

458

ромгн Прежихова Воранца; „Огњи и роже“, скупљене "туесме Горанз

Ковгчића: „Песем гсра“, роман Мишка Крањеда; „Говорење Микуле

Труднега", чакавске пјесме Марина Франичевића, „В' прегнанству“, пјесме И; Грудна; „Трагом црвене звијезде", пјесме Зденка Штамбу-· ка; „Новеле" В!екослава Калеба; „Очи“, поема Владимира Поповића; „Погма о прузи", циклус пјесама Гвида Тартаље; „Климе“; роман у стиховима Венка Мерковског: „Дјеца божја“, роман Петра Шегедина; "„Зборних Матице хрватске“; „Словенски зберник 19457: „Пред сончним взходом“, новеле А. Инголича; „Пјесме“ Ива Фрола; „Белешке из Америке“ Владимира Дедијера, итд. Осим тога појавило се: прилично појединачних пјесама, приповиједака, књижевних 'фрегмената,

есеја и критика (Франца Бевка, Милана Бегдановића, Мирослава КРр-

леже, Вељка Петровића, Густава Крклеца, Јосипа. Видмара; Исидоре Секулић, Велибора Глигорића, Јуша Козака, Мила Клопчића, Новака Симића, Р. Маринковића, Грге Гамулина, Ота Бихаљија, Ј. Поповића, Тоне Селтикара, Ј. Ђоновића, Бориса Зихерла, С: Куленовића, Р. 30говића, Ј. Каштелана, О. Давича, Д: Костића, Филипа Калена, Ј. Павичића. Р. Чолаковића, М: Дединца, Миливоја Ристића, Б: Ковачеви“ ћа, Симића, Божене Беговић и других). Појавилб се и неколико · занимљивих писаца-почетника, као на примјер: Витомил Зупан, Мира Алечковић, Ристо Тошовић, Славко Јаневски, Франце Космач, Ве-

сна Парун, Иво Минати, Б: В. Радичевић. Неки од њих дошли су из.

партизанских редова (Тошовић, Алечковић, Космач, Зупан, Минати), л неки су учили средње школе под окупсцијом, или су прошли неди Бевске „васпитне заводе“, што се осјећа и по истрзаности, мутној бизарности и потиштености, декадентном примитивизму и остацима експресиснизма у њиховим,стиховима — по формализму којега има чак и у радовима неких од најмлађих писаца-партизана. Књижевна вриједност доброг дијела објављених књига је прилично велика, ноколико њих —- врло велика. (5 Ма Ка 1а То је све што сме ми досада урадили. Али, ми морамо рећи да нијесмо довољно ургдили. Ми смо народ који је постигао доста успјеха, па нема потребе да се хвали, најмање да се хвали више него што има право. И зато кажемо: наша литерстура заостаје за нашом савременом стварвошћу. Она заостаје и временски и квантитативно и квалитативно, и по разноликости, и по патосу. Заостаје, и то не шта би књижевност назадовала или стајала на мјесту, него што није изпредовала и не напредује, није се гранала и не рана се онгко брзо и богато као живот, Опа заостаје за осталом стваралачком дјелатнолаћу нашега народа, за културним потребама и захтјевима маса. Неоспорно, овом заостајању наше књижевности за животом, 32 стагрношћу, било је и има много објективних разлога. У рату, код књижевника-пгртизана, то су били: непостојање сталне, слободне територије са сталним културним животом, штампом итд. стелна борба, покрети и маршеви, неприпремљеност напредних књижевника (го-

. ; |

За а а