Наша књижевност

Наша «њижевност

Ако данашња књижевност треба да буде, ако својим најбољим жицама јесте продужење и развијање схватања и стварања Његоша, Прешерна, Светозара Марковића, Змаја и Јакшића, Мажуранића, Цанкара, — онда су њени задаци јасни, јасан је и њен основни пут.

Наша савремена књижевност налази се, прије свега, пред задатком да умјетнички, широко и живо, одрази нашу савремену историју, њена тешка и славна поглавља, наше друштво, савременог човјека. о: практично, значи да је књижевник стављен пред задатак да опијени велике и преломне догађаје и чињенице пет година Народно-ослободилачке борбе, наредних година обнове и изградње земље, обнове једног и расула другог човјека, — и даље од тога назад, и даље напријед. То, за оне који су у активној пракси доживјели све те догађаје и чињенице, значи да морају бранити свој сирови материјал од заборава, да га сређују, отсијавају, извлачећи битне и типично, ослобођавајући се небитног и нетипичног. За остале — то значи да морају пажљиво истраживати тај материјал, проучавати га детаљно и систематски, проучавати га по историским догађајима, по ствараоцима наше најновије историје који данас живе или живе само у легендама народа, по њиховом дјелу, — одвајајући такође битно од небитног, идући за битним и типичним у смислу рађања и развијања новог, конкретних форми тога рађања и развијања, конкретних форми нестајања старог. М да онда, и једни и други, слију историски и национално битно, типично, ново, херојско, — у живе, конкретне умјетничке слике, да типично, класно, групно, професионално, лично из хиљада људи слију у синтетизиране ликове, нове живе људе, хероје и ниткове. Да тако даду, на примјер, нашег сељака у рату, његову борбену одлучност која постаје утолико виша, уколико мање има шта чувати на свом имању. Да објасне настанак хероја, да пониште смрт оних које је смрт покосила. И с друге стране да по истом том закону синтезе насликају освајаче, далу лик излајника-реакционара, и издајника кога су завели реакционари. Да прикажу оне који су, због својих злочина у рату, због своје службе туђину, побјегли са својим злочином у иностранство и ступили у службу другом туђину. Или те исте у домовини, како сједе. на коферима, емигранти у рођеној земљи, чекајући „интервенције“, живећи од вијести које сами ујутро измишљају и у које сами увече вјерују, — живјећи од продавања себе и својих незаконито стечених богатстава. Све њих, искоријењене, хистеричне, осуђене на пропаст — а од вратне, трагикомичне, смијешне, јер тако изгледају сви они које је историја осудила и који не признају суд историје и неће да разумију сопствени матерњи језик којим им она говори. И да га не би разумјели, и да га не би слушали, почињу да говоре неким муцавим, падавичарским, интернационалним псећим наречјем.

То, даље, захтијева да се наша књижевност осврне и на скорију и даљу прошлост наших народа, освјетљавајући је истинама и искуствима Народно-ослободилачке борбе, обнове и изградње; научним истина-

овса и