Наша књижевност

з ЈЕуи

о Статуту Савеза

ве ина 1 507

штвених радника и тако заузети дефинитивно своје јасно обележено место у општој организованој активности наше земље. |

Пројект Статута који је пред нама, нити је рађен као нека по сваку цену оригинална творевина, нити је копија статута других земеља. Ми познајемо статуте књижевничких организација нама сродних земаља Совјетског Савеза, Чехословачке, Бугарске итд. Али, свака од тих земаља има специфичности свога друштвеног устројства и нарочите погодбе под којима се код њих књижевни живот развија. Ниједан од тих статута ми не можемо просто усвојити, јер би се његова примена на наше прилике показала к:о немогућа. Свој статут ми морамо скројити према нашим књижевним и општим друштвеним приликама. Али то не значи да треба да потпуно окренемо главу од онога што се дешава у тим земљама и да пренебрегнемо њихова искуства и сазнања. Нарочито то важи за Статут Савеза совјетских књижевника. У њему и у његовој дугој пректичној примени у животу и раду совјетских књижевника ми можемо наћи много корисних потстицаја. И ми смо их нал:зили до сада и тражићемо их и у будуће.

"Толико о смислу овог нашег посла и о духу у коме се врши.

Саме одредбе Статута јасне су, стварне и одговарају, мислим, у највећој могућој мери прилихама и потребама целокупне наше државе и свих књижевника, јер су сва републиканска друштва имала прилике да се са њима упознају и да на њих ставе своје примедбе.

Ја бих хтео да се задржим свега на две одредбе Статута и да кажем о њима неколико речи, јер сматрам да указују на два важна н непосредна задатка. | 4 ЊЕ | | Прво, то су одредбе које се односе на обезбеђење и олакшање књижевног рада.

Откад има људи који својом речи и својим начином казују општа осећања за друге и због других тј. откад има књижевности, ма и у најпримитивнијим облицима, постављало се питање положаја ових људи у друштву, питање материјалних услова њиховог живота. У току историје оно је решавано мање или више срећно, мање или више наолеко и свирепо. Али може се казати да се од времена древних слепих певача и гуслгра па све до писаца у грађанском друштву нашег века, то питање постављало увек поново, јер као што доказују биографије Готово свих вгликих писаца, никод није нашло своје коначно решење. Кроз сва та столећа пролази, кео лајтмотив и кад оптужба, Дантеова фатална, дубоко искрена и реалистичка порука песнику:

»„Искусићеш Како је преслан туђи хлеб Како је мучно пети се и спуштати Обијајући туђа степеништа“.

__Али оставимо ту жалбу која одјекује кроз столећа и коју сви ви "добро познајете и из наше историје књижевкости и можда, на жалост, и из личног искуства. Братимо се послу који је пред нама, Битна