Наша књижевност

пице људи, који пате од „воћства“, прилепчиве болести малограђанства“, Горки је био објективни судија књижевних дела, каткад врло строг, оштар у својим закључцима, али увек правич:н.

У ма којој форми износио своје књижевне судове — у виду чланака, или рецензија, или писма младом писцу-почетнику, — и о ма коме писао, Горки је остајао увек принципијелан, строг критичар, коме су били туђи било какви интереси појединих група и лична пристрасност. Да потсетимо на један такав случај. Познато је да је М. Горки био дуго време у пријатељским односима с Л. Андрејевим. Кад су у стваралаштву Андрејева почела доминирати декгдентска расположења и кад је Л. Андрејев, на савете Горког да се врати на правилан пут, остао глух, Гсрки је прекинуо пријатељство с њим. Доцније он је о узроцима прекида односа отворено писао Л. Андрејеву: „Зашто

се то десило — Рећи ћу: прво — „Тмина". Наљутио сам се на тебе због ње. Ствар се није догодила у стварности он:ко као што си ти испричао, већ боље, човечније и замашкије... Био је пргзник, човек

је победио скота, а ти се стрмоглавио у анархизам и присилио да животињско, мрачно триумфује над човечанским...“

Горки је истицао крупне недостатке наше критике. Он је подвла чио, да се многи „критички чланци своде на негирање, а не на васпитање писаца“. По мишљењу Горког критичари треба да уче писце не само да правилно виде свет, већ да их уче и мајсторству, књижевној техници. У том погледу чланци Горког претстављају недостигнути при: мер. Он се није ограничавао само на оцену вредности и недостатака дела која анализира, већ је и давао много савета, како се тема може дубље разоткрити, како се могу усавршити начини уметничког сликања и побољшати језик дела. Горки је позивао критичгре и уреднике да стрпљиво и пажљиво раде с почетницима, с младим књижевним кадровима. Овај савет Горког има нарочити значај данас кад многи људи, обогаћени грандиозним искуством Великог Отаџбинског рата, први пут узимају перо и труде се да ставе на хартију најдрагоценије од онога што су преживели и о чему су толико размишљали. Многим хиљадама совјетских људи разумљив је и близак одговор Горког на питање зашто је почео писати: „Зсто што сам имао тако много утисака, да нисам могао а да не пишем“. Ето то богатство доживљаја, животних утисака стечених на бојном пољу и у неуморном раду у фабрикама и заводима, на колхозима и у научним лабораториумима, треба да дође до изражаја у уметничкој књижевности“ Нема племенитијег задатка наших критичара него да свестрано помажу да се роде поетска дела, створена од ових „искусних, великих људи“.

34

пе