Наша књижевност

3 неким питањима наша драмске књижевности 547

у

ског дела уопште у односу на публику. Фељтонско, бенакипско кру: жење у малим, мање значајним друштвеним оквирима, грубље и при: митивније се показало на делу писаца који нису имали онакав дар, живост и инвенцију духа, посматрачке способности, сценско искуство, какве је имао Нушић. Тематика ових Нушићевих епигона састојала се у површној хумористичкој анегдоти о згодама и незгодама у породичном животу, у епизодама у којима најкрупнији доживљај има карактер, обим и садржај кафанске сензације. То типско, уско, мало значајно, тривијално, постало је типично за драмско стварање код низа анонимних, па и нешто познатијих драмских писаца. То је негативно деловало и на однос многих писаца према драмском делу, као што је и снижавало његову књижевну и позоришну вредност. На ово снижавање вредности великог утицаја имао је и репертоар позоришта старе Југославије који је био плански испуњен лаким, површним и фељтонско булеварским комадима.

Под овим утицајима скоро се усталио клише писгња позоришних комада. Они који пишу позоришне комаде усмерили су своје стварање захтевима сцене коју никако нису успевали да савладају и која је увек за њих остајала нерешив математички проблем. Чак ни они који су покушали да се одвоје од бенакипске тематике и да одговоре захтевима своје епохе нису могли да раскину са овом традицијом. Оно што је у редовима највећег броја од њих карактеристично то је да они конструишу стварност, да формирају стварност према изградњи сцене. То моделирање стварнссти у калупе позоришта доводи до нереалног и шематичког приказивања и сликања живота.

Друго, стварност адоптирају идејама и тенденцијама своје замисли и свог идејног става. Готово по правилу деле личности на добре и зле, карактеризацију и психу личности на црно и бело. Личности одмах кроз текст говоре саме о себи, о својим добрим или злим особинама, одмах исказују своје идеје водиље и интересе у животу на декларативан, најчешће сасвим апстр-ктан начин. Ако имају идеале 0 напретку човека и друштва морају безусловно беседити, фразирати, говорити стилом новинарских чланака. Личности тако донете немају живота, животне садржине у себи, већ мисле, осећају и делају према потреби писца, онако кеко је писцу потребно да реши какву ситугцију, или да спроведе идеју до краја, да зло буде кажњено, а добро да триумфује. Животна борба са свим својим варијацијама, унутрашњим противречностима, психичким фсзама разноликим у интензитету и дубини, не испуњава те личности. Оне се крећу и говоре из сцене у сцену као навијене, као да је живот једноставно подељен и категорисан, као да је процес сазревања свести решен једном једином паролом. Личности говоре једне с другим врло често у апстрактним монолозима, интелектуализирано, у изводима брошура и дневче штампе. Погдегде говори се у обичном животном разговору језиком кон-

)

Би пе Е =

55 Ко 5 1 5: : % 5

ћ

АЕ

35'

Бе њен ва У