Наша књижевност

Наше књижевност

ференција и зидних новина. Ту и тамо приметна је тенденција по неког да се помоћу таквог језика домогне позорнице.

Такве личности, због тога што су лишене животне садржине, не могу постојати на позорници. Оне су схеме, креатуре, скице, а не живи, људски ликови. Једна личност несумњиво ће пластичније и убедљивије приказати свој конзервативни или регкционарни став према друштвеном напретку делсм, акцијом, животним ствгрним репликама него плакатирсњем својих идеја, јавним демонстрирањем својих ружних, болесних, изопачених, негативних особина. Обратно, једном борцу за друштвени напредак, јунаку који носи лик човека из савремене стварности није потребан говор парола и митинга, јер он у стварности, у своме живом, људском речнику општи с народом непосргдно, гктивно дела у њему оним говором који је народу близак, интиман, непосредан. Фраза је огавна лику јунака наше савремености. Парола је срж, резултат или потстрек његове акције, идејних и моралних снага сакупљених око великог епског дела. Она није сруђе у општењу с људима. Оружје су чињенице, бројке, аргументи, снага и убгђење личности која стоји иза њих. Затим постоји психа личности. Људи у стварности, у животу мисле, осећају. Они не долазе до извесних сазнања о себи и свету на пречтц. Постоји процес развитка св=та, постоје осећајне и психичке кризе, индивидуалне особине делања. Не прелази се на дело сгмо вољом (код многих који пишу драме в)љом писца). Сваком акту претходи унутрашњи психички живот. А сн се у својој дубини и сложености може донети само уметничком снагом и само уметничким изразом. У делима великог броја наших драмских писаца нема тих психолошких радњи и психичких кстарзи. Ако их има, оне су само назначене или н“ративно описане. Све се решава готовим, познатим, врло често бгналним формулама. Све је ун-пред предвиђено, одргђено, планирано, све поједностављено и у књижевном смислу појефтињено. Као да постоји неки интелектуалистички рецепт по коме живе људи. Као да су људи изв-ђени из какве фабрике пећи која лиферује серијске моделе и кего да мсралне категсрије одређују психу. Неки прелазе у другу крајност. Тежећи за привидним дубинама оптерећују своје личности психичким комплексима, конструншући психичке проблеме — губећи из вида живот.

Било је пре рата оних који су за драмска дела вадили из крими“ налних (сензациснглних и скендалозних) хроника дневних листова, или из кафанских прича о некој заташканој друштвеној афери и породичном скндалу. Ту су се налазили извори и за конструисгње фабуле, и за сликсње живота друштва, и за илустровање типова. Друштвени односи, појаве, карактеристике, изолирани живот појединих друштвених слојева, посмгтрани су кроз примитивна такозвана буџаклиска скна или кроз спенерио филма из великовгрошког живота, који је имао извесне спољне подударности са животом наше средине. Живот богаташких кућа које су држале власт у својим себичним,

а аи