Наша књижевност

У- туђини“ 585 ЕРИ 57

чисто опрану кошуљу обесила крстић. Дошли су и неки суседи, потапшали Ондра по рамену и говорили му:

— Па... само се држи, Ондро. Имаће Кањитра ваљаног џарка!

— Мораш га слушати... иначе нећеш ништа научити.

Жене су по старом обичају плачно шмрктале и напомињале:

— Само ти господа бога не забсрављај! Моли се сваки дан! Ондро је осећао како са сваком речју бодрења рзсте у висину. А кад је при опроштају добио од многих суседа по неку пару „за срећна пута“, био је ближе небу него земљи. То расположење држало га је дотле док је био код куће. Па ни снда када су га сви домаћи испратили до крчме, где га је већ чекао Кањитра са три друга џарка, није пустим ни једне сузе.

Тек онда кад су изишли из села и зауставили се на међи прашта“ јући се, распукао се лед поноса и јунаштва, изложеног за дивљење свету, и он се, грлећи оца и мајку, сав растопио у детињем плачу.

— И да Павла поздрављам...! викао је за њима већ из даљине,

Прешли су сеоску међу и били већ — у Шлеској.

Обазрео се последњи пут и зачас застао. Очи су му биле заливене сузама и кроз те сузе угледао је нејасну слику: брда, по њима разбацане, огуљене и црне кућице, на врховима брегова и по странама газдинске шуме, а над свим сиво жалосно небо касног октобра. И при том му је одједном било тако, као кад би из велике водене дубине гледао на њену површину, у којој се огледала мила слика далеке и... давне прошлости.

У рано пролеће, док још ни чвсрци нису звиждукали на високим крушкама и док се још снег силом задржавао по дубоким удолинама брегова, седео је стари Хушчава једног дана у дворишту и оправљао расклиматани плуг. Било је још доста времена до орања. А ипак кроз ваздух су пролетали тако топли ветрови и шума је врло узнемиргно шумела. Јарци су се напунили снежницом и уз брегове избијала прва ретка трава слична олињалој четки. Доле, испод куће, по белом, сувом друму затандркаше кола. Уставише се испод куће. Хушчава је изишго пргд кућу, заклонио очи руком и погледао наниже. Познао је Перђохова коња.

— Хеј, Џипријане, хајде свамо! —- звао је Перђох и његов глас узлетео је уз обронак као да јавља неко-ало. Хушчзгва се спустио легганим кораком наниже. Види — с Пер-

ђохових кола с муком силази неки дечко. Држи се за лотру, ослања се на дебелу тољагу бојећи се да учини први самосталан корак.

— Ондро!

Хушчава рашири руке — није могао ни реч изустити. Перђох је међутим скочио с кола, прихватио Ондра испод десне руке, подупирући га, упутио се с њим у сусрет Хушчави. Предао му га је пред узбрдицом, вичући коњу иза себе: Хоо!,.. стој, зеденко !