Наша књижевност
558 Неша чљимезност
— И тако ти довозим сина, Ципријане, — говорио је, само да би забашурио тај нови бол, — нека ђаво носи тог мајстора. А, добро ти га је удесио, него ништа. Па... ето, Ондро ће ти сам испричати. Де... узми га, морам се вратити коњу. Некако је немиран, одавно већ нисмо били напољу... И вратио се доле на друм.
— Шта је то било, Ондро, с твојом ногом>
Ондро није одговорио. Ослонио се свом тежином на оца. Тек код куће ударио је у плач:
— Ах, боже мој, боже мој...! Оче!
Плакао је да ти се срце кида. А срце Хушчавине било је меко.
— Ондро! Ондро! — Ништа друго није могла да каже.
Дуго је требало док се Ондро испетљао из питања натопљених сузама и могао одговорити:
— Тако су ме ударили штапом да ни ходати не могу. Ах, оче, боли то... јако боли... !
И опет стаде плакати.
Зачас се рашчуло по селу да се Ондро вратио болесне ноге. Долазили су суседи и сусетке, испуњени радозналошћу до гуше. И по| ново су Ондра засипали питањима, поново на њег наваљивали и испи= тивали о догађајима које дотле ни родитељима није честито објаснио. Једнако му је било у свести да је сад веп код куће и ма да нога боли и не допушта му да се креће, ипак може да седи на клупи за домаћим столом, обасут данас још више но икад раније саучешћем родитеља и речима охрабрења од стране познаника. |
· А кад се све смирило, кад се први налет бола слегао као навејани снег крај врата иза којих се изгубио последњи сусед незадовољене радозналости, Ондро је почео да прича:
— Сећате ли се, тата, како ми је мајстор обећао нов капутг А није | купио, ништа ми није купио...
Тек сад су запазили како је одрпан. Сухнени капут био је стари подеран. Слабачко тело, омршавело од гладовања, било је покривено платненом кошуљом и искрпљеним кудељним панталонама.
— И да ћу зарадити сваки дан дваестину круна и да ћу учити дротарски занат...
_ — Ништа ниси зарадио Ни занат ниси учиог Отац је питао бојажљиво, добро знајући какав ће бити одговор. — Што се зараде тиче, нисам зарадио ништа. Нисмо имали ни | парчета жице у рукама. Одмах нам је на почетку путовања мајстор купио неколико мишоловки и с тим смо ишли у прошњу.
— У прошњу...»
— Да! Морали смо просити. А ни једну мишоловку нисмо смели продати. Носили смо их тек тако. Да нас полицајци не би задржали. Јер за продају мишоловки имали смо дозволу.
Мало по мало и Ондро се сећао свега као ружног сна. Ружни сан је био далеко, остао је иза црних шума и гломазних брегова... з
МИ Бе нв
ЈА %
њу
Х
њу пина
Ми а Боа
УЖА % У