Наша књижевност

"У туђини |

ипак са сваким питањем које би поставили Ондру поново се јављао далеки ужас.

— А докле сте чак ишлир Далекор

— Управо пред Божић стигли смо у Праг. Тамо смо зло прошли. Мајстор нас је слао у прошњу по улицама. ИМ морали смо ићи једном страном улице, а он је ишао другом. Пазио је и кога заустављамо и ко нам шта даје. Моргли смо највише заустављати госпође. То нас је он тако научио. А госпође су нас о свему запиткивале, одакле смо, и зар у Словачкој немамо шта јести, и увек нам давале по грош а некад и више.

Стара Хушчавина тресла се у постељи од силом пригушаваног плача.

—- Јадник мој добри, несрећно сироче .. на то да спадне...!

— Ишли смо и да певамо по кафанама и крчмама. Певали смо божићне коледске песме... а људи су се смејали и давали нам новаца. Често су с нама збијали свакојаке шале или нас, опет, терали. Тад би се мајстор јако љутио што нисмо ништа зарадили. А кад смо ишли куда у шталу или у циглане да спавамо...

— У циглане! У шталу! — бризнула ја мати сада већ у гласан плач.

— И још смо били задовољни кад је било бар малко топло. А при том нас је мајстор тукао. Слао нас је зором и по селима да коледујемо. Увек је говорио: Док сваки од вас не буде имао бар тридесет круна, нек ми се не враћа. А он је дотле седео у крчми и тако с опијао ... да је и сувише !

Хушчава је с ужасом увидео како се преварио у Кањитри. Ето... у какав је пакао послао свога сина, да би га туђи људи ћушкали и морили глађу. А сад.. вратио се такав!

— Једном сам тако зло прошго кад нас је послао из вароши на село. Трудио само се што сам више могао. А ипак сам напросио само око осамнаест круна. Па ме је најзад полицајац узео на око. И тако сам се вратио мајстору. Причао сам му какб сам зло прошао и како ме је чак и полицајац гањао, али мајстор није веровао и узео је чекић: „Говори, куд си сакрио новац, балавче“, викао је и тако ме тукао да ми се чак омакло у панталоне. Плакао сам, грлио му колена, молио... а он је само даље ударао и викао: „Показаћу ја теби, ти бескорисна жабо, шта значи бити Кањитрин шегрт!“ Ноћу, кад је мислио да већ спавам — али ја нисам спавао, нисам могао, јако ме је болело — преметао ми је џепове и торбу. Али ја, душе ми, нисам ништа више имао.

Хушчава је стао над њим и изгледао као жалосни кип, а Хушчавина више није ни брисала суза.

— Кад сам ујутро хтео да устанем, нисам могао. Јако ме је 6олело овде, — и Ондро је показао тамо где је бедрени зглоб. — Помогли су ми да устанем, мало сам походао, али нисам дуго издржао. И сад