Наша књижевност

_УВРИЈЕЂЕНИ. ЧОВЈЕК “ С10но Мери сумрак касне јесени спуштао се на мању жељезничку етаницу 5 силазећи с натуштеног Озрена "Велике, тешке - паху"љице влажног снијега оклевајући су падале на оголело дрвеће, Она станични перон посут' бијелим“ пијеском, на решеткасте вазе тобјешене! на "жицу, у којима је ' мртво висило. угинуло цвијеће, "на"мокре сиве трачнице које“су непрестано текле у свијет.

= Е тако, — 1 Ро је станице бора Који П = па -навратите опет, 5800 ПИ СДК “ пен Гледаћемоу“ = "рекао је "контролор 2 досадом, ЗЕтојеви на

вратима службених кола, замотавајући се у тешку жељезничарску бунду.Па-погледавши у сиво небо из ког се мрак све брже точио,

„вирнуо је према локомотиви: — Ма што не полази2. = Сад ће, мили. А ви изволите. Не знате ви, ето, богами, дан ми је прошао док дланом о длан, а кад сам сам — робија. Ово

што је око мене, све прост свијет, не можеш, брате, с њима мисли измијењати, душу разгалити. А с вама, ех друго је то, ширина погледа, образовгност, интелигенција, друго (2 по бораце

И гледао је контролора заљубљено.

А кад је воз кренуо умотавши у облак паре и контролора, и вагоне натоварене дрветом, и тенк иза локомотиве, шеф одахнуо.

— Ех, ђаво те однио! Скиде ми се с врата, хвала свевишњем.

И гледао је за возом који је тутњећи завијао за окуку, остављајући по мокром ниском дрвећу крај пруге бијела повијесма дима, па поравнао шефовску капу и насмијешио се задовољно: — А дошд чово записник да пише, извиде да води. Пријавиле проклетиње, завидљивци смрдљиви. Па! Шта је билор Ништа, молим. На растанку и ручицу ми стисно и обећб да ћеи неслужбено доћи.

И махнуо према возу који је замицао, намигнувши несташно: