Наша књижевност

Увријеђени_ човјек ; И 17

— Адио! Пиши кад стигнеш.

И протрљавши руке весело, окренуо се према станици.

- _ Али кад је остао сам, опет се у њему јавила мисао: — И баш пријавили, е видиш ти!...

[И весеља нестало. А станица, пуста и мокра, испуњена тишином као оловом, гледала га је мргодно. |

МЕ завидљивци-покварењаци, бог вас убио. Нити орете нити копате, већ о туђем злу мислите, поштеним људима биједу о врат вјешате, невољу на свијету увећавате.

__ И кога се то тиче» — мислио је шеф већ љут, газећи по пустом перону шкрипави мокри пијесак.

И зар је то неко злог Па ако је мало и трговао, је ли комге о глави радио» Је ли државу срушио» И палату је ваљда од тог саградио, шта ли» Ех, завидљивци-смутљивци, па и акт написали: Е

— Шеф станице у П., тај и тај, користећи службене везе и службену дужност, бави се шверцом на штету заједнице. — А заједници је ваљда корисно од тога ако је он просјак, шупљоглавпи никакви! — Па шта сте учинили» Дошб чово, па испитд. Та ко и тако, вели. А он њему: — Тако и тако. Жртва сам клевета, вели, Ја само на заједкицу мислим и себе сам већ сасвим заборавид. — И човјек уман и разложан схватио и одмах написао извештај да је то „најобичнија потвора, не основана на чињеницама. За дом спремни!“ И опростио се најпријатељскије са шефом, однесавши у знак пажње у службеној торби повелик пакет херцеговачког флора жутог као дукат. Није он жалио тај флор, па ни остале доказе које је морао да пружи у одорану своје невиности и поштења, али га је љутило што су људи зли и покварени. Је ли он гледао како ко живиг Није. — Је ли турао носу туђу чорбуг Није. — Он је гледао само своја посла, настојао да себи у животу свије што топлије гнездашце (боже мој, зар је то неко злог) и ништа га се друго није тицало. Али ето, других се тицало, ђаво их однио. | -

А нико не пита: Како ти је у тој пустоши, како износиш живу душу из тих бескрајних ноћи, како с ума не сиђеш у тој ужасној | рупи2 -

Ено, иза станице, на спречком пољу утонулом у маглу снијег је покрио стрњике и оранице и надалеко пружају се само киски грмови и бијело-сива раван са црним кртичњацима. У тишини пустог, маглом покривеног поља чује се само хук надошле Спре-