Наша књижевност

Наша књижевност ·

че, над грмовима тромо узлијећу тешки гавранови пуштајући празне тамне крикове, а натуштено небо пуно облака, полегло виско по обзорју, лијево као пријетећа мрка сива маса уздиже се Озрен, утонуо у мрак пун партизана.

= О на овом. ми завидите, враговиг — разњежио се шеф наљ собом.

А мрак је пао одједном и тешка тишина легла на ову босанску пустош, тамну и безљудну, у којој је свијетлио само прозор на станичној канцеларији, жутом, уморном свјетлошћу петролејке

У тами прозор свијетли_ То драга чека дра...

Запјевушио шеф расгресено, па и не довршивши започету ријеч, пљунуо и упутио се у канцеларију, тупкајући и тресуће ципеле о ниске бетонске степенице пред вратима и гунђајући:

— Чека те ђаво у тами.

У соби за столом на коме је горела петролејка сједио је дежурни чувар, поднимљен на рутаву шапу и без ријечи гледао шефа не дижући се. Шеф је помирисао устајали угријани ваздух:

· — Од четрдесет гради»

— Двајстседам.

= Домаћа»

= Властита.

= Шљивовицар

=— Права.

— Добра»

— Лијек.

Кад је шеф сјео за сто, чувар је упитао:

=— Једну»

— Пас. једну

И искапи чашицу ватрене текућине, жуте као ћилибар стре савши се: |

— Ух, кб гром.

— Некрштена.

— Још једну» | Е.

— Па... само још једну.

Ваљда зато што је био мало тужан, ракија му се циједила низ грло угодно и лако. Али то није умањивало у њему тугу, већ га нешто још теже хватало за срце.