Наша књижевност

Увријеђени човјек 19

Ћутали су. У пећи је хуктала ватра, а око куће је завијао вјетар насрћући на врата и прозоре и уносећи немир у душу.

— Ух како завија!... Тужно, брате.

— Ко» А што тужног

— Па тако. А зар ти никад ниси тужан"

—_ Немам кад од брига, ге уради ово, те смисли оно, те натегни кратко на дуго... тако прође вријеме.

— О, брате, какав си..

Како би се он изјадао у овом часу! Али овај рутави сељак који је два сата ишао од свог села до станице, мрачан и ћутљив, са потсмехом у тврдим уским очима, није баш згодна кутија у моју ћеш убацити свој јад.

Па тихо запјевао:

Нешто ми се срцу рана позлеђује стара.

= Нисте сасвим орнир

=— Нисам...

Јер ме ти, душо, не волиш...

— Да вас није нагрдиог

— Контролорг Мене» Е јест сила! Није то.

Па извадио из џепа фотографију са које су какривљених глава и укочених очију гледали његова жена, сини кћи.

— Видиш, баћо, ово боли. — (Баћом су га прозвали кад је четрдесет прве на сјеверној граници копао ровове који ником нису били потребни.)

— Па што» Добро им у Добоју.

— Добро! А ја у овој рупи. И срце за њима тугује, — тресао главом подупртом о руку.

Чувар се сетио оне удовице из Карановца, која је често долазила у П, а и шеф одлазио њој у Карановац, али није рекао ни· шта: нити је разумијевао те господске послове, нити је хтио да улази у њих. Али је ипак упитао:

— Па што их не доведе»

— Да их доведемг На прело да их доведем» Па гледај кад ће шумњаци по мраку, кб лопови, куц, куц! а ту сте, тичице!

=— А шта би дјециг — Не знам ја. Кад почне да пуца, куршум не пита је ли дијете. 1оц

— Па што не тражите премјештајр