Наша књижевност

26 Наша књижевност

— Ма шта тако, — чуо се у мраку тежак глас. — Здрав си кб дрен, само мало дршћеш.

"___ А послијер За који тренутакг

—_ Цеће ваљда кроз прозор улетети канарчић.

— А они, баћог |

— Шта ониг Зато што си дрхтаог Ех!

— Кажи им, баћо, све како сам о њима добро говорио, аи боље ћу, богами, и ево прилог да дам, не жалим. Није што је сад, него није било прилике, баћо. А неће ми, велиш, ништа» Паи неће, ја никоме на путу, поштен, о њима само добро, тебе кб брата најрођенијег волим, — увјеравао је страсним уздрхталим шапатом. — Не причај ти свашта, него се склони за касу.

Шеф је без ријечи скокнуо за челичну касу и чучећи на дрхтавим ногама, слушао ломљавину борбе, која се, како се њему чинило, водила око станичне зграде. Али мало умирен, није више мислио на смрт.

— Баћо, — зовнуо је тихо, —— духан ће ми однијети.

Чувар није ништа одговорио, али му је из грла изишло нешто као крт смијех, једак и зловољан, а можда је и нешто опоро рекао.

— А ово из касе нека носе, ако затраже. Ни ријечи нећемо рећи, не треба да жалимо од њих, баћо. А ако ве затраже, нека стоји.

Али чувар је узнемирено скокнуо до прозора и вирно напоље.

— Ух, баћо, револвер! — сјетио се шеф.

— Јест, револвер.

_— Треба га склонити. У касу, а2 Видјеће да се није пуцало.

— Не ваља. Рећи ће: револвер спремили, мислили да се браните» — Не ваља.

— Па шта ћемо»

— Сакрићу га под сијено.

— Немој, баћо, да излазиш. Убиће те, чујеш како звижди!

— Неће, — говорио је чувар чудним гласом, вадећи револвер из стола. — Кроз твој сган, па поред зида... Не брини...

— Немој, баћо, рођени, убиће ми те. А у мене дјечица кб анђелчићи, и жена, баћо. (Остаће сирочићи. Ооо...

— Не брини. Одмах ћу ја.

И нестало га у ходнику према шефовом стану.