Наша књижевност

Увријеђени човјек | АЕ 23

Али сад је упорно гледао у чувара.

— Ех, баћо, баћо, — говорио је меко. — Ја имам дјечицу. голубићг, а они никог осим мене немају на свијету.

Али тај рутави медвјед, који је мирисао на ракију и бијели лук, био је као ледом обложен, па ни искрена њежност којом је залио своју мисао, да његови голубићи немају никог осим њега, није га омекшала: није дозвољавао да му приђе ближе.

— И моја имају само мене, ама и од мене им слаба вајда, рекао је тмурно, устајући да подјари ватру.

— Ех, жалосно је то, жалосно, = намјерно је претјеривао шеф — какав ти је то животе Ето, живиш, вучеш се, злопатиш, а тек неко из мрака, па за јаку и — куглу у чело. А дјечица моја око мајке, грр, грр, слатки моји, гдје је татица! А татица — мртав. Мртав, баћо! — искрено се уплашио шеф од својих властитих ријечи.

— Може, — отсјекао је чувар кратко. _

—_ А што, баћог — пожалио шеф плачним гласом. — Јесам ли коме кривг Јесам ли коме зло желио» Што гако, баћог

— Ја велим — може се десити.

— Па зар су они такви"

— Ког

— Партизани.

— Не велим ја за њих, већ онако.

—_ А они» Би ли они менег

_- Штог Шта си им скривиог

— Ништа, баћо, ал онако, успут»

— Не би, није се чуло.

__ А ти знаш, баћо, мене не би» Ја, баћо, ништа, сваком се « пута склањам, о себи се бавим.

— Не знам ја ништа, ама велим, — што би» Људи су и они.

·— Видиш, баћо, ја богами о њима најлепше мислим, али знаш и сам како је: језик у Јасеновац вуче, а и у рупу. Али ето теби морам да кажем, поштен си и човјечан, а у мени провалило, па клокоће и мора да изиђе.

— Хоће то. А преда мном можеш.

— Ником нећеш рећи»

— Ником, куд би –

=— Па њима можеш.

— Коме» Свашта говориш.