Наша књижевност

30: : 5 Наша књижевност

ријеч ни веселу ни тужну, већ баш на мјесту, топлу и драгу, па се зауставио насред собе и погледао својим хладним очима:

= Шеф»

= Да, — промуцао је шеф, спустивши руке низа се.

Ушао је и чувар, гологлав, прљав, са мокрим опуштеним брчинама, са једном повезаном ногавицом, и са масницом преко лијевог образа, па стао крај стола.

Хладним гласом, стално се смијешећи, онај партизан, сигурно вођа, испитивао је шефа о свему: о станици, о Нијемцима, о њему, о акцији чишћења, о другим жељезничарима, 0 оклопним возовима, па опет о њему... |

— Ја сам, господине, нико и ништа и политиком се не бавим. А Нијемце мрзим, пред очима ми се смркне кад их ВИДИМ...

= Па служиш им.

— Дјечицу имам, господине, и ником о злу не мислим. А вас кб браћу рођену... ето, у срцу вас носим. Баћу питајте.

Сви погледали у чувара, а он смакнуо с чела слијепљене чуперке и рекао полако:

— Мени не можете вјеровати више него њему, али ако ћете ме саслушати...

= Ето, господине. Баћо је ваш...

— Баћо је наш као и ти. Али нека буде. Хоћеш ли с нама»

— Куд ћу, рођени» — завапио шеф запрепашћен. — Зар сам ја за шуме» Крста сијевају, руке дршћу, плућа никаква. — Срце зечије, — добацио неко и сви се а етијали. · — Добро, добро, — насмијао се и онај главни, — него ти овде станујеш» — Овде.

= Е хајде износи ствари.

— Зашто, рођени»

— Да ти не изгоре, — смијешио се главни.

— Немој, господине, немој ако за невољу знаш! Зар ти ово сметаг Бункер уништи, ров уништи, жицу скини, ама кућу остави. И ви ћете имати главу где склонити.

— Не причај, — рекао онај хладно, — већ износи. Ако нећеш, свеједно. — Ех какви сте... Ствари ће да ми покисну.

=

— Наше су покисле давно. — Лако је вама! Ви у шуми, па баш вас а А нама како

јер 'Е, како је нама, мој господине.