Наша књижевност

Увријеђени човјек 31

— Па хајде с нама, олакшај себи!

— ЈЕ ов -

Кад су изнијели ствари, шеф сео на столицу која је убола ноге у мокру земљу и тужан и пресамићен, говорио чувару:

— Убијају, баћо. Убијају! А ти нећеш да им кажеш: Не-. ·- мојте...

— Шта ћу јаг Слушају ли мег

— Слушали би. С њима си био, борио се. Мислиш ти да ја не знам Био си. ИМ капу си изгубио.

— Капу изгубио склањајући се. А ти не губи душе.

— Нећу ја, баћо... Али видиш ти овог — тужно је климао главом.

Тешка експлозија проломила је ноћ.

= Оде ћуприја, —= викну неко.

— Па како ће воз, браћог — забугарио шеф пренеражен. —

Ма шта радите, браћог

Али нико му није одговорио. Из станице су на ћебету изнијели рањеног младића, а остали рањеници ишли су сами. Понијели су и два мртва друга, преко перона по мраку трчали су тамо и овамо, дозивали се, неко је нешто наређивао, шљепкале су мокре ноге, чуо се смијех, а онда су експлозије с тутњавом разни“ јеле бункере, а ускоро је планула пилана и дрвена грађа, па за њом вила и неколико околних кућа.

Утучен, шеф је замагљених очију гледао у страховити пламен који је јачао и растао, праштећи и бјеснећи, лижући у жутоцрвеним и модрим језичцима, утишавајући се и успињући се као пламени водоскок, жив и крвав.

— Оде живот, — јадиковао је шеф пребијено. — Удесиш га, смислиш, а ето дође несрећа и оде све. Зашто, баћо»г Што смо им скривили, баћог Ој, јадан ја ...

И кад је станична зграда планула, а партизани се спремили за одлазак, он је још сједио на столици освијетљен са свих страна пламеном, згурен и немоћан, и изгубљеним очима гледао у освијетљене трачнице које су бљештале као усијане, са осјећањем дубоке неправде и увреде у срцу.

А баћо, стојећи изнад њега, гологлав и са слијепљеним чуперком на мрком избразданом челу, замагљених очију, и радостан и тужан, гледао је како партизани замичу у мрак.

МЕША СЕЛИМОВИЋ