Наша књижевност

ја па и ЈОЈ и

Милован Глишић - 39

Глишић је с љубављу чувао чистоту народног језика. Сматрао је да је најчистији језик изворни, језик на селу. Неке специфичне изразе сеоског језика дословно је преносио у књижевност. Чак и речи које су изразито сеоске, као што је на пример

„вермао", уносио је у своје приповетке и то не само у говор,

жаргон личности, већ и у одељке где он иступа као писац. Он је то чинио пасионирано, са фетишизмом, желећи да се кроз такве споне што чвршће веже за завичај, разликујући се од оних интелектуалаца који су хтели да се путем подражавања животу сељака приближе народу. Глишић је остао до краја свога живота доследан у чистунству језика, супротстављајући се формирању оног градског језиха који је излучивао из свог речника речи и изразе својствене. сеоском животу. Он је сматрао језик за ризницу народне душе и чувао је ово благо са идолатријом, као неприкосновену традицију. Он је то благо уносио и у превођење. а

Глишић је преводио изобилно. Он је огромно учинио за по пуларисање руских класика, првенствено Гогоља. Преводио | прилично слободно, прилагођавајући превод врло често нашем народном духу и сеоском изразу. Нарочито тамо где има суптилности и нијансирања мисли и психе, он је, у тежњи за упрошћавањем и популаризацијом, прелазио преко сложених уметничких израза, замењујући их својим речником са села. Но његови преводи су упознавали наш народ са најбољим делима руске класике, уводили су га у она велика својства ових дела која су својим високим уметничким квалитетима и својом друштвеном критиком утицали на формирање напредних борбених духова код нас и на уздизање имњижевног укуса, упознавајући наш народ у исто доба са уметничким и људским вредностима руског народа. - |

ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ