Наша књижевност

Хреника - - 73

"и потребу за великим политичким потезима, за које је породично предедређен (деда му је Сио кардивал!), с Солном иронијом гсвори о судским распргвама, на козима мора да Срани некакве „динстмане“ и „хаузмајсторе“. У свима њима дубок је јаз између онога што интимно прижељкују и за чим друштвено теже и онога на што их је живот, по неумољивој логици свога развоја, присилио да буду. У судару та два света, света хтења, опредељеног навикама, обичајима, животом, и света свакодневне стварности и животне нужде, Крлежа у својим лицима толико. наглашава примордијалност субјективних стремљења, лос ома у њима делују тако мођно и тако апсолутно да се, у случају да остају неостварена, претварају у живу, трагичну силу која их психолошки предодређује за смрт и самоуништење.

На тако опредељеном развоју сасвим реално уочених и постављених личности, који води у смрт као једином решењу, није се могла дата верна слика историске судбине класе, коју Крлежина лица претстављају, јер та класа — и то је, сребом, већ историска чињеница — није поткопала сама себе, осећајући нереалност својих смбиција и лромашеност својих снова него је, У новим условима живота, продужујући свој животни пут с више или мање прилагодљивости, горчине и задовољства, била прегажена новим друштвеним снагама, које носе нове законе, нова схватања и нов морал. Уосталом, да је то и сам Крлежа осетио, водећи своја липа предодређеним путем сукоба и решења, види се из саме драме: зар се и _Ленбах и Лаура не убијају такорећи случајно, згр још тренутак пре тога нису говорили о гостима или о путовању» Ако је самоубиство, као решење у драми, и у случају Ленбаха и у случају Лауре, неприхватљиво са становишта друштвене судбине класе којој они припадају, ако је оно у психолошком ткиву збивања случајно: плод једног тренутка, кад „алкохолом раздражена машта тражи патетично признање величине и достојанства (Ленбах) или кад осетљиво и повређено биће, у грозници потресних сиознаа, хоће да се смрћу свети себи и другима (Лаура), ако дакле за та самоубистза нема ни стварних разлога ни дубљег оправдања, који би их дели У светлости психолошке нужности и социјалног закона, зашто им је онла Крлежа прибегаог Случајна са психолошког и произвољна са друштвеног гледишта, ова самоубиства јављају са, у склопу Крлежиног дела, као чисто драмска нужност. Лишена свих спољашњих судара, на козима би се, пред лицем гледаоца, развијала драмска радња, ова психогошка драма развија невероватно богатство тананих унутрашње-психолошких мотива у лицима и њиховим међусобним односима, који у смрти, и једино У њој, налазе своје драмско разрешење. Сваки други исход психолесшкога стања у коме се лица налазе и које за све време варира само у врло тгпаним нијансама, оставило би драму, у суштини, у оним проблемима и у сном критичном положају, од којих је она и пошла: дакле стварно нерешеном!

Посматрана психолошки, драма носи теретну и сложену проблематику која израста ка нерашчишћеним међусобним односима једне жене и два мушкарца. Настанак и развитак тих односа, који се утолико више психохошки осложавају уколико дуже трају, Крлежа не приказује у живом резвоју односа на сцени, него их даје, кондензовано, кроз аргументе и