Наша књижевност

116

Наша књижевност

'

Гле, како лептир тамо: лепрша, - Крила му блистају као шарени цвет. Срдашце његово заљубљено је угкенаријину цваст:

Он тражи ту мирисну драгу свдју

Сваку срећу, мали лептире, и здравље ти желим. Наћи ћеш оно што тражиш.

А ја сам седим крај Шуме а ија

И чекам на њу коју срце моје воли.

Одавно је лептир пољубио

Цваст кенарије коју толико воли...

А још су моја душа

И срце моје горко жалосни... Адинда! 5

И још се нико не појави на стази која од Бадура води ка

дрвету.

Сунце се већ високо попело, а ваздух био 8955

Гле, како сунце сија тамо горе,

Високо горе над“ бреговима Варингија.

М њему је топло и хтело би да се спусти, Па да спава у мору, у наручју драге своје.

Сваку срећу, сунце моје, и здравље ти желим. Наћи ћеш оно што тражиш...

Али ја седим сам у Шуми Џатија

И чекам на мир за срце своје.

И сунце бе давно већ зађи

ИМ спаваће у мору, када све мрачно буде, б А још ће моја душа

И срце моје бити горко жалосни... Адинда!

и још никога није било на стави која од Бадура води ка

дрвету.

Кад лептир не буде више летео,

Звезде кад не буду више сијале,

Мелати кад не буду више мирисали,

Кад не буде жалосних срдаца више, Нити дивљих звериња у шуми,

Кад сунце обрнутим путем пође,

А месец заборави шта је исток, шта запад,. Када Адинда још не дође,

Анђео с ватреним крилима

Слетеће на земљу да види шта ће наћи. Мој ће леш лежати тада испод кетапана. Душа је моја горко жалосна... Адинда!