Наша књижевност

Пакао на Јави па 117

И још се нико није појављивао на стази која од Бадура води ка дрвету. |

Моје ће тело угледати анђео

И прстом ће га показати браћи својој:

Гле, тамо један мртав човек заборављен, __Укочена уста његова љубе цвет мелатија.

Ходите да га понесемо џи узнесемо у небо,

Њега, који је Адинду чекао до смрти,

Јер он несме сам да остане овде

Са срцем које је снагу имало тако да воли.

Тада ће се још једном моја укочена уста отворити Да зовну Адинду, коју воли моје срце...

Још једном ћу пољубити мелати

Што ми она даде... Адинде!... Адинда!

Никога није било на стази која од Бадура води ка кетапану.

"О, она је свакако пред зору заспала, уморна од бдења те ноћи, од бдења многих ноћи. Она недељама није спавала.

Да ли да устане и пође у Бадург Не! Зар да изгледа као да је сумњао у То да ће она доћи!

Како би било да зовне човека који тамо тера Овоме у поље» Човек је био далеко. А онда, Сајџа није хтео да говори о Адинди, да га пита за Адинду... хтео је њу да види, само њу, прво њу. (О, он ће је, нема сумње, видети врло брзо!

Хтео је да чека, да чека.

Али ако је она болесна (или... мртвар |

Као јелен, стрелом погођен, појури Сајџа стазом која 0 кетапана води ка селу у коме је живела Адинда. Ништа није видео и ништа није чуо, а ипак је могао чути, јер су људи на путу испред села стајали и викали: „Сајџа, Сајџа,“ али... да ли су то били журба или узбуђење који су га спречавали да ЊЕ Адиндину кућуг Одјурио је чак накрај пута где село престаје и као луд враћао се и лупао се у главу, јер је протрчао поред њене куће и не видећи је. Опет је био на улазу у село и — боже мој, да ли је то сан» — опет Адиндину кућу није наштао. Још једном је полетео натраг и намах стао, ухватио се обема рукама за чело,

"као да хоће да одатле истисне лудило које га је обузимало и гласно узвикнуо: „Пијан, пијан, ја сам пијан!“

А жене села Бадура иизађоше из својих кућа и. жалосно посматраху како јадни Сајџа ту стоји, јер су га одмах познале и