Наша књижевност

146 а МЕ Наша књижевност

шке, из погрешног тумачења презимена Моро (тако се презивао неки намесник Венеције на Кипру), као да је тај Моро био Мавар или Црнац. Историја тога намесника Моро треба да је стварва

подлога за новелу Италијана Ђиралда Ћинтија, из које је Шек- | спир узео садржај своје трагедије. "Ако прихватимо да је све то тачно, у ствари се ништа не мења. Као што наслов трагедије није омашком „Отело“, а не „Јаго“, тако Шекспир не би ставио ни поднаслов „Млетачки. Црнац, да му та околност није изгле"дала значајна.

Уколико је више енглеска драма долазила под утицај Рене_сансе, утолико су више драматичари своје садржаје узимали из. _ италијанских поме е. Али Шекспир није слепо преузимао од друпих, и што је код другог могла да буде омашка, код Шекспира се претварало у неопходан и једино. могућан саставни део дела. По Ћинтију Црнчев заставник се свети зато што га је Раадетопа, којој се он удварао, одбила. Црнца није било тешко начинити љубоморним, јер су „Црнци од природе љубоморни“. Жена заставникова знала је за његов план, али, из страха од њега, није смела ништа да каже. Шекспир је „од природе љубоморног Црнца“ претворио у витешког Отела, једну од најплеменитијих. личности у целој драмској литератури.

Зашто је Шекспир Отелово припадништво црној раси сма– трао за тако значајно да је ту околност чак истакао и у поднасловуг За трагедију љубоморе зацело није потребно да јунак буде црн. Љермонтов и Арцибашев, између многих осталих, обрадили су драмски исту тему са јунаком који је белац, са љубавним паром који — што је много природније — припада истој раси и исто | цивилизаци ји. И тумачење многих приказивача (тела заснива се на схватању да је црнаштво Отелово помало женантна, нимало битна одлика, која тој личности: даје драж _ егзотичности, али је за језгро уметничке креације и за казивање основне идеје више од сметње него од користи. Тако и Мордвинов у режији Заватског у театру Моссовјета (по писању Т. Родине) „не ипра тему дрнокошца Отела“, што му омогућава да буде лепе спољашности, али отежава и њему и гледаоцу да се „усретсреде на главном“. Напротив, када се славни италијански глумац Ернесто Роси (1829—1896) „први пут појавио у „Отелу“, публика је била запрепашћена непривлачном спољашношћу Мавра... Но како је невероватно брзо Роси успео да непривлачну спољашност потисне својом мајсторском игром!“ (О. Блументал у