Наша књижевност

148 6 Наша књижевност

пријатеља. Осим у маловерности на једној страни и лаковерности на другој, његова је кривица и у оном остатку себичности који је омогућио да постане љубоморан. Па ипак су све наше симпатије на страни убице Отела, док са несрећним оцем Брабанциом не саосећамо ни толико колико са кратковидим, лаковерним и неправедним Лиром. Зашто

Очигледно зато што се Брабанцио "противи великој љубави између Дездемоне и Отела, што на њу гледа очима феудалца и припадника „више расе“ и „више цивилизације“, очима реакционара; док су Отело и Дездемона презрели ту предрасуду, најтежу и најснажнију, предрасуду према нижој раси“. Дездемона гине, не скренувши ни за тренутак и ни за длаку са пута који је изабрала и који једино води напретку човечанства. "А ни Отелов ужасни чин уствари. не претставља скретање с тога пута. Отело верује да је Дездемона учинила нешто што је не само ' неверство према њему него и чудовишно издајство. Он не мрзи Дездемону, него у Дездемони издајницу, и,он не пати само због себичне љубоморе него зато што воли жену за ко ју верује да је издала његов, њихов идеал. У њему се не боре љубав и мржња према Дездемони, него љубав према Дездемони и још јача, још страснија, још потпунија оданост оном што је за њега најузвишеније. И ми саосећамо с њим (не као са љубоморним, превареним мужем, него као са превареним борцем за идеал, превареним од најближег и најдражег друга, и зато смо склони да му чак и убиство опростимо, зато јер он убија верујући да кажњава издајника, а кажњавање издајника је само један облик борбе ' за остварење идеала (као што је „кажњавање ратних злочинаца саставни део борбе за прогресивни, демократски развитак, против империјализма, за националну слободу народа“ — М. Ђилас). идеала који је идеал прогресивног човечанства, који је и наш идеал. |

6

Х

Као што је Јаго црна сенка светлог, витешког Црнца, тако је Емилија бледа сенка његове узвишене супруге. Као Јагу Отело, тако је. Емилији Дездемона недостижни идеал. Емилија је. обичнија, простија, реалнија од Дездемоне,' она би, ма да је поштена жена, преварила свога мужа, не олако, за ситницу, али под извесним условима, кад би искушење било врло велико —