Наша књижевност

162

пре свега — третира као уметност, следствено, за „одраз објективне стварности“, чиме подвлачи да у-

ошште није начисто ни шта је 06-

јективност, ни објективна стварност, ни „субјективни одраз објективне стварности“, ни, на крају, уметност, поезија. У ;

Ако је циклус „Некад“ „субјективни одраз објективне стварности“, зашто В. О. Делибашић не би имала речи да пред народом оправда утрошену хартију! |

Иначе, у формалном · погледу, ради се уствари и У основи, ако је реч о "највећем броју песама у збирци В. О. Делибашић, о старим дотрајалим клишеима или о реквнзетама насилно изломљеним у сти_хове, као на пример:

„Звао си ме ноћас, друже! док убране вену руже. по Водама сјене круже,

уз облаке мјесец пуже, крај зобнице дорат рже! да пођемо брзо, брже, звао си ме ноћас, друже.“

_Мли, као пример сасвим наративног излагања:

„Топло џи свијетло постане у соби кад од тебе стигну вијести.

Топло и мило чега се дотакнем, све је блиско и драго.“

Да ли спадају у уметност, у поезију, да ли су „субјективни одраз објективне стварности“, да ли имају икакво друштвено и уметничко оправдање овакви стихови В. 0. Делибашић: 5

„Магле, јесење магле, Кроз дан, кроз ноћ, кроз вјечност. Надања, суморна надања, кроз младост, кроз живот, у смрт! Небо, далеко небо, ·

је •

Наша књижевност

па ноћ, па страст, па мај! Од тијела тијелу су пути... Живот, па гријех, па крај!“

Има В. О. Делибашић ц многе стихова које у своме мутном прелговору није подвела под своју претставу _ „субјективног _ одразг објективне стварности, према колима се односи много критичније него према стиховима из циклуса „Некад“, али које, упркос том критичном ставу, ипак објављује. Садржајно, ти стихови носе актуелну тематику, чији избор треба да сведочи да се В. О. Делибашић уда: љила ол индивидуалистичких, декадентних схватања свог предратног периода. МИ читалац ће се ту сложити са аутокритичним ставом писца кад каже:

„У“ тим пјесмама види се брзина стварања, па иако на све стране кључају богата врела необрађЂених мотива, ипак џн покрај толикога обиља. нисам успјела да изразим осјећање онако како сам га доживјела и како сам жељела да га кажем.“

Али ако се у тим стиховима са судбоносном „тематиком из савремене стварности види „орзина стварања“, ако је у њима толико „необрађених мотива“, ако В. О. Делибаших није успела да изрази осећања онако како их је доживела, зар их је требало предати јавности»

Издање песама. В. О. Делибашић је негативна појава нашег књижевног живота и пример несамокритич-

-ности једног књижевног радника,

утолико више. што своја лична, субјективна стања тумачи као став и стања наше жене уопште.

ИУ

| | ; 4

| | | | | |