Наша књижевност

ФЂелешке

„ПЈЕСМЕ“ В. О. ДЕЛИБАШИЋ

У Сарајеву је изишла из штампе прилично обимна збирка стихова Вере Обреновић Делибашић „Пјесме“, без података о издавачу, по чему се може закључити, са доста вероватноће, да су изишле у издању писца. У прилог томе закључку говори и чињеница да су песме одабране са врло слабим уметничко-књижевним _ критеријем, кад џи наивно-претенциозан предгозор којим је своје песме пропратила сама Вера Обреновић Делибашић. Данас се не би могло претпоставити да би ма које озбиљно азлавачко предузеће допустило тако слабо припремљено издање, да би се ма која редакција или уредништво сложили са- објављивањем те књиге у ономе облику у коме јЕ она предата јавности.

Кратак предговор, наивно-претенцпиозно и високопарно-патетично — у основи конфузно — треба да протумачи душевни развој Вере (Обреновић Делибашић, који можда може , дотле, да буде и интересантан. Али ако се генералише, ако треба да се односу на „жену“ уопште, као што из предговора произлази, добија потпуно неубедљив и депласиран вид. Карактеришући душевно стање „жене“ пред рат, служећи се при томе, сасвим неумесно за то стање, идилизаторским реквизитама, В. 0. Делибашић пише:

„Још пред рат, она је забављева сама собом, својом личном срећом и несрећом, џи за њу не постоји други проблем у животу. Њен хоризонт захвата скучене видике куће џи окућнице, она је или радна снага или само женка. Њу не уз-

161

немиравају узроци рата, она се не пита шта ће иза њега бити, она не гледа свијет око себе, она види само своју личну несрећу коју је он _ проузроковао...“ ИМ да би „поткрепила“ ту своју сасвим произвољну констатацију о предратном душевном стању наше жене и у ствари њену деградацију и осуду, В. О. Делибашић цитира, сасвим без везе, своје стихове из песме. „Авиони“, која уствари. увелико говори о окупацији и ратним страхотама: „И док се бљеском мисо навратила, У смртном за тебе страху, све што смо кућили, све што смо стварали, где смо се грлили, живјели, вољели, смрвљено лежи у праху...“

А после ових стихова, наставља: „Доласком окупатора...“ _ итд, као да у бомбардерима који су учинили да „све смрвљено лежи у праху“ није био окупатор. Значајнији пример за илустрацију схватања уметности и поезије које исповеда В. 0. Делибашић јесте њен осврт на циклус „Некад“: „Многи ће можда запазити да су неке пјесме тога циклуса казане са извјесним умјетничким изразом. Ја за тај циклус ипак не бих имала ријечи да пред народом оправдам утрошену хартију да ме пе правда то што је „умјетност“ субјективни одраз објективне стварности“. На тај начин В. О. Дели“

башић своју предратну, личну, индивидуалну, индивидуалистичку, декадентну, реакционарну и неу-.

метничку, како. сама каже, „збрку песимистично-еротичне мјешавине“